Branko Čopić - Orlovi rano lete

Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. "Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine" sa obiljem "zapuštenih krošanja".Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.

Zaplet nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, "zloćud stariji čovek", pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule - sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavom učiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu "javi dalje" i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:

- Šta vi tu šapućete, a?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
- Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika.

Naravno, učitelj je besno tražio da se javi "kum", Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut. Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh. U nastavku pisac nas postupno "upoznaje" sa dečacima članovima "hajdučke družine" koja se "odmetnula" zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak...

Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina "hajduka" se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo "otkrila" devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija, i spasava ih od kazne.

Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.

Drugi deo romana počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. "Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja". Okupatorska vlast ("ustaše") oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.

Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.

Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili...

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO

Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.)

Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.

Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać

Tema: Kako je proticalo nemirno i burno dečaštvo Jovančetove družine

Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su orlići, ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: - Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva.

Glavni likovi:

Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim Nikolice Jovanče:

Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume" da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i "mozak" hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.

Stric njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.

Lunja to je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka (na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante). Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza... Ona je Stricu uvijek za petama... krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu.

Đoko Potrk tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:

Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta.

Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.

Nikolica najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom.

Ivan Popović Vanjka njegov otac je bio za vreme 1. svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.

Poljar Lijan - krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda. Uvek je "mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom "na krivim hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im "gledao kroz prste" kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli: - Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati... Domišljat i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i "tražio lopove".

Nikoletina Bursać to je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj seoskoj deci. (Na primer, kada spasava decu - hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka Nikoletina Bursać. Neke ste već čitali Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca.

Učitelj, bio je "zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice". Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao govoreći: - Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.

Razgovor o romanu

- Kako počinje roman?
Opisom Prokinog gaja.

- Kako je izgledao Prokin gaj?
Mračna, zapuštena šuma u koju se ulazilo sa strahom.

- Zašto?
Verovalo se da u toj šumi živi drekavac.

- Po čemu je Prokin gaj bio značajan za decu iz sela Lipova?
Tu se nalazila zaravan zvana Tepsija gde su se deca okupljala i grob hajduka Jovančeta, čukundede dečaka Jovančeta, gde su mali hajduci polagali zakletvu.

- Kako i kad počinje zaplet (sukob)?
Kad u selo Lipovo, umesto lepršave učiteljice Lane, dođe namrgođeni učitelj, stariji čovek koga su zbog pijanstva po kazni iz grada poslali u selo.

- Ko se od učenika najteže mirio sa ovom promenom?
Stric, najviši učenik u razredu.

- Šta on čini da vrati učiteljicu?
Moli se neobičnim svecima!

- Je li pomoglo?
Nije, kad je otvorio oči, opet je video antipatičnog učitelja.

- Šta je zbog toga Stric smislio?
Smislio je originalan nadimak za učitelja.

- Po čemu je značajan čas geografije (zemljopisa)?
Na učiteljevo pitanje: "Gdje se uliva Dunav?", Stric prvo odgovori; "U Jadransko more", zatim kaže da se ne ne uliva nigde, nego da ponire kao onaj potočić u Prokinom gaju.

- Ko šapuće Stricu da se Dunav uliva u Crno more?
Devojčica Lunja, Stričeva susetka.

- Šta čini učitelj kad čuje šaputanje?
Šeta besno s prutom kojim je maločas istukao Strica - traži krivca.

- Šta usput nađe?
Crtež - karikaturu i prepoznavši sebe, ljutito pita: - Ko je ovo na škrabao?

- Šta je tom prilikom jednom zbunjenom i uplašenom učeniku nehotice izletelo iz usta?
Molim, gospodine Paprika.

- Ko preuzima krivicu na sebe za crtež?
Odvažni i hrabri Jovanče.

- Šta se onda dogodilo?
Učitelj izbacuje Nikolicu s prikolicom van, a tad ga napadne kuja Žuja. Nakon toga, da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor, a učitelj šalje sve đake da ga uhvate.

- Ko se s decom u šljiviku bori?
Poljar Lijan.

- Ko se pridružuje Jovančetu u odmetništvu?
Stric, Nikolica s prikolicom, Vanjka Široki, Đoko Potrk i Nik Ćulibrk.

- Zašto se nova družina okupila na grobu hajduka Jovančeta?
Da polože zakletvu da neće odati tajnu okupljanja i izaberu harambašu.

- Koga su dečaci izabrali i zašto?
Svog druga Jovančeta, čukununuka hajduka Jovančeta, jer je bio među njima najhrabriji.

- Čime je dečak Jovanče stekao poverenje drugova?
Sam je pošao u dubinu šume da bi izabrao mesto za logor; prema svima iz družine odnosi se brižno i privrženo.

- Šta dečaci rade posle zakletve?
Popravljaju krov na starom mlinu kako bi imali sigurno sklonište, i grade kućicu za kuju Žuju.

- Ko je prvi otkrio njihovo sklonište?
Devojčica Lunja, a potom i lukavi poljar Lijan.

- Tom prilikom Lijan je imao malu nezgodu, koju?
Upao je u maskiranu jamu kod Žujine kućice.

- Kakva je Žujina uloga bila?
Da lavežom upozori družinu na dolazak neželjenih posetilaca.

- Šta čine roditelji kad saznaju da im deca, umesto u školu, idu u šumu.
Organizuju poteru.

- Šta je vrhunac radnje u prvom delu romana?
Smešna borba između roditelja i "odmetnika".

- Kako su se branili mali hajduci?
Gađali su svoje starije krompirima.

- Na kraju su roditelji pohvatali svoje sinove, ko decu spasava da ne dobiju težu kaznu?
Nikoletina Bursać, seoska delija.

- Šta se dogodilo u školi, pa su deca mirno provela zimu?
Na zahtev meštana proteran je namćorasti učitelj, a vraćena učiteljica Lana.

- Kojim značajnim događajem počinje drugi deo romana?
Učiteljica Lana čita vest o bombardovanju Beograda, počeo je Drugi svetski rat.

- Rat stiže i u selo Lipovo, pa se družina ponovo sastaje; koja im je sada bila uloga?

Sa obližnje visoravni iznad sela družina je paleći vatre - dimnim signalima obaveštavala meštane o dolasku neprijateljskih vojnika.

- Čemu služi pećina što su je kraj potoka otkrili dečaci?
Pretvorena je u partizansku radionicu gde je čuvano naoružanje oteto od neprijatelja.

- Šta se na kraju dogodilo sa Jovančetovom družinom?
Svi odlaze u rat uz obećanje da se po njegovom završetku preživeli sastanu u Prokinom gaju i da pričaju o onima koji se nisu vratili.

Stilske figure

U ovom delu Ćopić vrlo često koristi veoma uspela poređenja: nos crven kao paprika; vreči kao jarac, vreba kao pravi osnovac, itd. U opisu dominiraju neobični epiteti i metafore: zloćud, stariji čovek; nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, krivonog lukavog pogleda, na krivim hodaljkama. Epiteti su podvučeni, a poslednji primer uz epitet ima i metaforu. Da se podsetimo: metafora je (najprostije rečeno) skraćeno poređenje - umesto da kaže noge su mu kao krive hodaljke, pesnik veli: krive hodaljke; epitet je najčešće pridev uz imenicu kojoj određuje neku bitnu osobinu, ali - može biti i imenica uz imenicu kolor televizor, internet kafe), ili prilog uz glagol: nečujno se prikradati itd.

Kritički osvrt

Ćopićev roman "Orlovi rano lete" ima dva dela. U prvom - dati su događaji na početku nove školske godine i neuporedivo je bolji od drugog  koji govori o prvim danima okupacije. Pre svega, jer se Ćopić drži onog što najbolje ume: da sa nekoliko poteza naslika komičnu situaciju tako realno kao da ste je i sami doživeli, pa se po umeću može meriti sa velikanima svetske književnosti. Drugi deo, nema sumnje, protkan je ideološkom notom koje se borac-partizan Ćopić nije mogao otarasiti. Ta činjenica, po mom skromnom mišljenju, sputava ovo delo da razbije vremensko ograničenje i prostor. Naime, danas, niko pametan ne bi dopustio da maloletnici prvog ranga krenu u rat, a još manje bi se divio njihovom umiranju, pa makar to bilo i za najsvetliju ideju SLOBODE. Mi, Srbi, imamo dve poslovice: "Bolje grob, nego rob i "Robom ikad, grobom nikad" i ja bih ovde zastao. Izbor je vaš.

Humor u romanu

Gotovo sve scene i slike u romanu su pune vedrine, životnosti, detinje radosti, pa i šala. Sigurno ste zapazili da su "najsmešnije" ličnosti Stric i Lijan. Prisetimo se šaljivih scena:
Kad je Stric rekao da se Dunav uliva u Jadransko more, zatim da se ne uliva nigde, da ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju; kada učitelj pokušava da tuče Jovančeta, a ovaj pobegne kroz prozor, a onda celo odeljenje za njim, kobajagi da ga uhvati, vičući: Aha, drži ga, drži!
Kad Stric izgovara molitvu, obraćajući se svecima da dovedu u razred našu staru učiteljicu...
Kad bi "ljuta bitka" između dečaka i njihovih roditelja itd.

________________________________

Branko Ćopić je rođen 1915. godine u Podgrmeču u selu Hasani nadomak Bosanske Krupe. Osnovnu školu zavrsava u rodnom selu nakon čega upusuje nižu realnu gimnaziju u Bihaću. Knjiga Magareće godine nastala je po sjećanju na vrijeme provedeno u "Prosvjetinom" internatu u Bihaću, takozvanom  konviktu. četriri godine koje je tu proveo pisac opisuje kao jedan od najljepših dijelova svog života. Nakon niže gimanzije upisuje učiteljsku školu u Banjoj Luci u klasi prof. Vlade Milosevića kod kojeg je i polagao prijemni ispit iz jezika i muzičke kulture. 

Učiteljsku školu u Banjoj Luci Branko Ćopić nije završio. Izbačen je iz škole u četvrtom razredu zbog čitanja napredne literature. Nakon toga upisuje je se u Učiteljsku školu u Sarajevu iz koje je, takođe, izbačen. Iz Sarajeva se vraća u Banja Luku, ali školu je, ipak, završio u Karlovcu gdje je prabačen uz pomoć nekih profesora. Po završetku učiteljske škole Branko Ćopić odlazi u Beograd, upisuje i završava Filozofski fakultet. Za vrijeme studiranja s vremena na vrijeme objavljivao je priče u "Politici", posebno kada je urednik bio Žika Miličević.

Drugi svjetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Mariboru u bivšoj vojsci Kraljevine Jugoslavije. Tu je doživio raspad vojske i države, ali se već na samom početku povezao s narodnooslodilačkim pokretom i od samog početka do kraja rata i oslobođenja bio pripadnik partizanskih jedinica pod Titovom vođstvom. Cijelo vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem.

Drugi svjetski rat podstiče ga da napiše romane Prolom, Gluvi barut, Ne tuguj bronzana stražo i Osma ofanziva, zatim pripovjetke Rosa na bajonetima, Surova škola, Ljubav i smrt, "Doživljaji Nikoletine Bursaća, Gorki med, Sveti magarac, Ljudi s repom i zbike pjesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Napisao je i romane za djecu Orlovi rano lete, Slavno vojevanje i Bitka u zlatnoj dolini (poznati su kao Pionirska trilogija) i Magareće godine, zbirke priča Priče partizanke, Vratolomne priče, Priče ispod zmajevih krila i Doživljaje mačka Toše, zbirke pjesama Čarobna šuma, Armija odbrana tvoja, Partizanske tužne bajke, Večernje priče, Djeda Trišin mlin i Nestašni dječaci.

Čopić je pisao i scenarije za pozorište i film. Poznat je po komediji Doživljaji Vuka Bubala i komadu za djecu Udarnici i scenrijima za ratne filomove Živjeće ovaj narod i Major Bauk. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski i mađarski jezik.

Cijeli radni i životni vijek nakon drugog svjetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije.

Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistra uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Kao jedno od najpoznatijih djela bila je Jeretička priča zbog koje je kasnije trpio velike udare tadašnje komunističke partije na vlasti i državnih organa, pa i od samih kolega. Takvih progona je bilo mnogo, pa je književni istoričar Ratko Peković to sabrao u knjigu Sudanije Branku Ćopiću iz koje se vidi na kakve je sve probleme Ćopić nailazio u svom književnom i političkom životu.

Pretpostavlja se da su ti progoni i glavni razlog samoubistva koji je Branko Ćopić izvršio skočivši s jednog mosta preko rijeke Save 1984. godine. Od tada se taj most zove Brankov most, a ulica koja vodi do njega Brankova ulica.

Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža - ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko...

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

Jean Baptiste Poquelin Moliere - Škrtac - Tvrdica

Kratak sadrzaj - Starac Harpagon ima dvoje dece sina Cleante i ćerku Elisu. Članovi druge porodice su otac Anselme i deca Mariane i Valere. Valere iskazuje ljubav Elise. Cleante otkriva sestri svoju ljubav prema Marijani, skromnoj i siromašnoj devojci. Želi joj kao dokaz svoje ljubavi pomoći, ali ni on ni Elise nemaju novaca. Razmišljaju šta da čine. Cleante i Elise žele sa Harpagonom razgovarati o ženidbi, ali Harpagon ima svoju viziju bolje budućnosti: želi da se oženi Marijanom, sinu je namenio udovicu, a ćerki Anselma. Elise se suprotstavlja ocu, ali Harpagon predlaže da pitaju Valerea. Valere se ne suprotstavlja Harpagonu jer želi privući njegovu naklonost, ali neki spretan način treba pronaći da se spreči venčanje. Valere se prerušava u slugu i svo vreme služi Harpagonu ne bi li stekao njegovu naklonost.

Zamršena situacija stvorena je pozajmljivanjem novca za Cleanta, a u kojoj učestvuje sluga La Fleche i meštar Simeon - novac trebaju pozajmiti od Harpagona, a Cleante to ne zna... Cleante ubrzo otkriva da je pozajmljivač Harpagon. Harpagon sa Frozine dogovara posao: ona će mu predati Marijanu kao zakonitu suprugu i posredovati kod njene majke miraz, tačnije svotu koju će godišnje uštedeti jer je Marijana skromna. Frozine mu laska vrlo domišljato, očekujući protivuslugu, ali Harpagon je ni ne sluša.

Harpagon ugovara večeru sa svojom poslugom i ponovo se pokaže njegova škrtost. Večera mora biti puna krompirom i kestenjem kako ne bi suviše pojeli, sluge moraju posluživati piće samo ako gost izričito traži. U posetu dolazi Mariane i Harpagon joj se udvara, upoznaje je sa Elisom, dolazi i Cleante. Da bi se osvetio ocu i time prouzrokovao komediju, Cleante daje Mariani očev prsten sa rubinom, otac poludi a Cleante to objašnjava njegovom silnom odanošću Marijani, uz to je priredio u očevo ime i bogatu trpezu. Harpagon moli Valerea da ih drži na oku i spasi nešto poslastica da ih vrati trgovcu.

Mariane, Cleante, Elisa i Frosine smišljaju način da odlože vjenčanje i da Marianina majka da blagoslov Cleanteu. Sledi sukob oca i sina.

Poverenik i pisar su pozvani da otkriju lopova. Jaques koji je kivan na Valerea optužuje ga za krađu kovčega. Valere priznaje krivicu misleći da je otkriveno njegovo pravo ime, a Harpagon ga optužuje za kovčeg. Svako govori o svojoj ljubavi. Valere priznaje svoje poreklo, Mariane odmah otkriva da mu je sestra, Anselmo otkriva da im je otac, Cleante priznaje ocu da on ima kovčeg - ali za uzvrat želi Marianu. Anselmo prihvata sve troškove dvostrukog venčanja, a Harpagon ostaje neizlečiva škrtica.

Klasicizam  i Molijer - Klasicizam je razdoblje od sredine 17 do kraja 18 veka. Glavna karakteristika tog razdoblja je čovekova težnja za upotrebom razuma i suzdržavanja osećanja. Tadašnje društvo vladalo se po određenim pravilima. Ta pravila određivala su sve, od odnosa u društvu do odnosa u porodici. Ta pravila vladaju i u Molijervoj Škrtici pa su uz razum, jedan od načina postizanja zapleta u duhu onoga vremena, kao na primer: da se ne smemo ni skim veriti bez prestanka onih koji su nam dali život i mnogo bolje vide šta je za nas dobro, jer nisu zaneseni nikakvom ludom strašću.

Tadašnje doba je u svom duhu negovalo tragediju, kao uzvišenom dramskom formom, nasleđenom još iz Antike (u kojoj su imali svoj uzor). Ali Molijer neguje komediju, pa svojom komikom dovodi svoje likove u smešne situacije u kojima kritikuje društvo, ljudske mane te pojedine profesije. Na primer: Zar se se lekari u nešto razumerju? Ne bojte se, pokraj njih možete izabratti koju vam drago bolest, oni će joj pronaći razlog i kazati vam zašto se oboljeli.

Glumci su u Molijervo doba bili nepoštivana grupa ljudi, isključivana od strane crkve jer kvari maldež, pa zbog toga se Molijer okomio u svoji delima na lekare jer su oni u to vreme vrlo cenjen stalež.

U svojim delima Molijer poštuje pravilo o triju jedinstva koje je zadao Aristotel pre 2500 godina. Pravila se odnose na jedinstvo vremena, mesta i radnje. Što susrećemo u Molierovim komedijama.

Moral ili razum - Svo to razdoblje je prožeto filozofijom. Filozofija postaje jedna od najpopularnijih nauka. Potpomognuta racionalnošću ona razmišlja o svetu, o njegovoj biti. Mnoga takva shvatanja dovešće do rušenja tadašnjeg načina života i pojave novog, mnogo liberalnijeg. Ljudi će početi razmišljati o uzaludnosti nekih egistencija, egzistencija čije postojanje stoji na dugogodišnjoj tradiciji, pa će ih proglasiti nemoralnim i uništiti njihov tadašnji svet. Ta moralna odluka, bolje bi bilo reći racionalna odluka, budući da je u pitanju njihov bolji život,  dovešće do promena u tadašnjem društvu i umetnosti.

Čast i moral postaju jedna nedeljiva celina, ali šta je čast? - samo težnja da se razumom dokući smisao života, samo drugi naziv za strogost crkve i hladnu proračunatost ljudskog mozga. Ta filozovska razmatranja, taj moral, ta čast i taj razum, su samo sredstva da se dokuči smisao našeg života, njegova bit i esencija.

Komika - Molierova uvek zanimljiva i originalna komika (koja je uvek komična) gledaocu živo dočarava moralne osobine likova i piščevu misao.

Molijer se u svojim delima često koristi metodom quiproquo, tj. kad se dva lika svađaju zbog različite stvari a oboje misle da govore o jednoj stvari. Jedna od poznatijih scena u kojoj se upotrebljava ta tehnika, je ona u kojoj Valere moli Elisinu ruku a Harpagon ga optužuje da mu je ukrao zlato (novac = Elise). Mnoge mu komične situacije služe da bi naglasio neku bitnu karakteristiku nekog lika, kao u ovom slučaju Harpagonovu škrtost, što je pokazato nizom primera (Harpagon pregledava sve na izlazu iz kuće, kori decu da se previše raskošno oblače (a jedva da nađu neku pristojnu odeću), Harpagonovo lihvarenje itd.

Harpagon iliti tvrdica - Gde? U Parizu. Zašto? Sam Bog zna. Kako bilo da bilo,  Harpagon je tu i kani ostati gde je. Namerava do kraja večnosti gomilati novac u svom šteku i terorisati sve oko sebe svojom škrtošću. Njegova je škrtost epska i proteže se kroz vekove od Plauta preko Držića i Moliera pa sve do današnjih dana. Ta je škrtost centralna tema Molijerve drame, ona pokreće sve likove u njihovim kretanjima i razmišljanjima koja dovode gledaoca do smeha a istovremeno ga podstiču da razmišlja i da sebi postavi pitanje, jesam li ja takav?

Za njega je novac, njegova ljubav i jedina religija koju priznaje. Iskrišćavanje tuđeg jada, da bi što više zaradio, za njega je način života a škrtost njegovo biće u celosti.

Svako je za njega sumnjiv, sam da je na svetu njegov je najslađi san.

Pored Tartifa, Tvrdica je najpoznatija i najigranija Molijerova komedija nastala u poslednjoj fazi piščevog stvaranja, 1668. godine. Tema ove komedije naznačena je već u naslovu. Gramzivost i tvrdičluk kao strast i bolest. To nije nova tema, ali je uvek aktuelna i zanimljiva kao pojava i kao društveno zlo. Tema je tražila i odgovarajući komediografski žanr u kome bi pojedinac kao nosilac ove negativne osobine dobio odgovarajući umetnički tretman. Za to je bila najpogodnija komedija karaktera, koja u prvi plan stavlja pojedinca usredsređujući dramaturgiju na njegovo ispoljavanje i potpunije osvetljavanje dominantne crte karaktera. Tvrdica je tako postao čista komedija karaktera sa upečatljivim i pamtljivim likom Harpagona - sebičnog do egoizma, pohotljivog, pohlepnog, gramzivog, plašljivog, nemilosrdnog, bolesnog do izopačenosti. Molijer je napisao živu i dinamičnu komediju sa složenim i zanimljivim sižeom, brojnim i raznovrsnim likovima, lakim i prirodnim dijalogom, blagotvornim humorom uz laku senku rezignacije. Dramska radnja je jedinstvena i sažeta, u njenom središtu je Harpagon kao dramski junak i njegov tvrdičluk kao dominantna crta karaktera. Osnovna dramska radnja inicirana je Harpagonovim tvrdičlukom: niz situacija (prizora) samo su različite okolnosti u koje zapada dramski junak i koje podstiču njegovo delovanje, ponašanje i govorno ispoljavanje. Harpagon je centralna ličnost, gromadna i upečatljiva. Svi ostali likovi su samo agensi za ispoljavanje glavnog junaka ili reflektori za potpunije osvetljavanje njegovog karaktera.

Molijer se služi tehnikom kontrasta da bolje istakne dominantnu crtu karaktera glavnog junaka - koliko je u njemu prenaglašavao negativne osobine, toliko je u drugima prenaglašavao pozitivne crte karaktera. Osnovni motiv (tvrdičluk) i osnovni agens (novac) imaju isto ili slično ruho kao u ostalim komedijama: u drugima je ćup novca agens koji pokreće sve dramsko zbivanje, ovde je to kutija sa novcem zakopana u bašti. I drugi uobičajeni motivi iz starih komedija našli su svoje mesto u ovoj: mlade devojke i imućni starci kao prosci, mladićka ljubav u sukobu sa zelenaškom pohotljivošću, sluge kao akteri priče, spletkari i zvaničnici. Ovi refleksi motiva tvrdice ne umanjuju vrednost i ne osporavaju originalnost Molijerovog pristupa, ali raskriljuju kulturni kontekst i pridaju temi univerzalno značenje i aktuelnost.

Harpagon je središnji dramski junak u ovoj Molijerovoj komediji karaktera. Njegova dominantna osobina odredila je naslov komediji, sve zbivanje podstiče njegovo delanje i činjenje, svi dramski junaci su u funkciji osvetljavanja njegovog karaktera i psihologije. Dominantna Harpagonova osobina je tvrdičluk. U prikazivanju ove osobine svoga junaka Molijer ide postupno služeći se različitim sredstvima karakterizacije. Molijer dovodi svoga junaka u niz komičnih situacija u kojima će se Harpagon ispoljiti kao ličnost - on se razvija od običnog cicije do bolesnog tvrdice. Pisac je oblikovao veliki broj situacija, uveo veliki broj različitih ličnosti različitog moralnog profila, načinio zanimljiv siže, koristio različite izvore komike - pažljivo je gradio priču o tvrdici i pažljivo, skoro minuciozno gradio lik tvrdice.

Harpagon je još jedan starac tvrdica u istoriji komedije i istoriji pozorišta. I on poseduje osobine karakteristične za ovakve dramske karaktere: tvrdičluk, sebičnost i samoživost, pohotljivost, zatvorenost u sebe, strah od okoline, zaslepljenost novcem, omraženost u sredini. Zazire od svakog, svuda vidi špijune i izdajnike koji će otkriti i ukrasti njegov sakriveni novac. U tvrdičkom strahu zaviruje u tuđe šake, traži da se izvrću džepovi, plaši se tuđih velikih čakšira jer u njih mogu da se sakriju pokradene stvari.

Harpagon štedi svuda i na svemu:

- na udaji ćerke Elize bez miraza,

- na čišćenju nameštaja - ne sme da se mnogo trlja da se ne izliže,

- na vinu - da se više služi voda,

- na hrani (kad ima jela za osmoro, ima ga i za desetoro),

- na konjima od kojih i sam krade zob da bi manje pojeli,

- na gozbama - da se manje jede i nepojedeno vrati trgovcu od koga je kupljeno,

- ne dozvoljava da gore dve sveće odjednom.

Harpagon nema mere u postupcima, izgubio je smisao za realnost: ne pokušava da savlada svoju pohotljivost - čvrsto je rešio, u toj rešenosti je samouveren, da se oženi mladom i lepom (ali siromašnom) devojkom Marijanom. Smatra da na to ima pravo i da ima prvenstvo pred sinom. Na drugoj strani:

To sam, eto, kćeri rešio za sebe. Što se tiče tvog brata, našao sam mu jednu udovicu o kojoj su jutros govorili; a što se tebe tiče, tebe ću dati za gospodina Anselma (...) Čovek zreo, pametan i mudar, koji nema više od pedeset godina, i čije veliko bogatstvo svi hvale.

Bogata udovica za sina, bogati udovac za ćerku samo da ih udalji od svoga bogatstva i sačuva ga za sebe.

U očima drugih Harpagon je

- tvrdica,

- svirep u štednji,

- najgrublji čovek na svetu,

- tiranin u porodici,

- grdni Čivutin, strašni zelenaš,

- bavi se sramnim poslovima,

- obogatio se zločinačkim zelenaštvom,

- nezajažljivo pohlepan,

- čovek nečovečniji od svakog čoveka,

- među smrtnim najtvrđi i najškrtiji smrtnik,

- džimrija,

- tvrdica, lupež, gagrica, kaišar,

- odvratan čovek,

- prava životinja,

- On vas mnogo voli, znam; ali malo više voli novac. Harpagonov tvrdičluk kao bolesno stanje predočen je u više situacija. 

Pričekajte malo, sad ću se vratiti da s vama razgovaram. (za sebe) Treba da trknem do svog novca.

Kada je pokraden, Harpagon sumnja na ceo svet; i tražim da pozatvarate celu varoš i predgrađe.

Ne treba se više kleti ni u šta; i verujem da ću posle ovoga biti u stanju sam sebe da kradem.

Za pokradeni novac kaže: Moja krv, moja utroba.

Na kraju komedije Anselm kaže Marijani da požuri kući i obraduje svoju majku dobrim vestima, Harpagon će reći: A ja da vidim svoju dragu kutiju.

Ova poslednja rečenica drame ostaje u pamćenju čitaoca i gledaoca kao sumorna poruka da bolest nije savladana, da ona ostaje da traje.

Tvrdičluk se pretvara u strast i bolest: stalno je zaokupljen mislima o novcu i mislima da će biti pokraden; stalno nastoji da smanji trošenje i u tom nastojanju zapada u groteskne situacije:

- izrada kalendara u kome su dvaput obeleženi postovi i bdenja da bi zaštedeo na hrani ukućana;

- sam krade zob od svojih konja da bi manje pojeli;

- tuži sudu susedovu mačku što mu je pojela parče ovčetine. Tvrdičluk ga nagoni da novac stavlja iznad svoje dece:

- želi sina da oženi udovicom kako bi se oslobodio novčanih obaveza prema njemu,

- kćer bi da uda za bogatog udovca iz istih razloga i zato što neće morati da daje miraz (velika ušteda),

- na Frosinine reči da će on sahraniti i svoju decu, i decu svoje dece, Harpagon kratko kaže:

Utoliko bolje,

- Marijani kaže: Vidim da se čudite što vidite da imam tako veliku decu; ali ja ću se uskoro osloboditi i jednog i drugog,

- svojoj kćeri kaže: Za mene bi bilo bolje da te pustio da se utopiš nego li da čini ovo što je učinio. 

Ostali akteri - Svi ostali akteri komedije ostvareni su po pravilima komediografije: njihova umetnička funkcija je uobičajena - da po principu kontrasta pojačaju negativne osobine glavnog junaka i doprinesu njegovom potpunijem osvetljavanju. U komediju je utkana zanimljiva priča o rasturenoj porodici koja se sticajem srećnih okolnosti ponovo sastaje: Anselm, njegova žena, Marijana i Valer, njegova deca.

Anselm je srednjih godina, bogat, razborit, odmeren, staložen, dostojanstven. Sreća mladih mu je na srcu, porodična sreća posebno. Srećan je što je pronašao ženu, sina i kćer, radostan je što će se san mladih o ljubavi ostvariti, spremno prihvata sve troškove oko svadbe. Njegove reči:

Moja namera nije da se ženim silom niti da tražim ljubav koja je drugom data; ali sam spreman da se za vaše interese založim kao za svoje

deluju stameno, čisto i ohrabrujuće u atmosferi pomerenih vrednosti, poljuljanog morala, pomahnitalog tvrdičluka, bolesne sebičnosti.

Kleant ne ceni novac kao uslov za brak, čestitost ima najveću vrednost, ima razumevanja za tuđu muku. Oseća potrebu da pomogne siromašnoj porodici, da podeli ono što ima, ali nema ništa pored oca tvrdice. Nasuprot ocu Harpagonu, kome zgrtanje novca pričinjava radost, Kleant želi da se oseti radost davanja. Očev tvrdičluk mu smeta i vređa ga kao sina, pa zato ne okleva da ocu u lice baci teške reči prekora i osude.

Eliza je još jedna kćer tvrdice koja je određena da bude žrtva očeve sebičnosti, ali ona pruža otpor, odbija da bude žrtvovana i prodata, kaže ocu u lice da li je iko video da jedan otac tako udaje svoju kćer i da to ni jedan pametan čovek neće odobriti.

Marijana je tip prelepe ali siromašne devojke koja je prisiljena da se uda za ružnog starca, ali je sticaj okolnosti spašava poniženja.

Valer je trezven kao i njegov otac. On će reći da je brak nešto mnogo važnije no što se to čini na prvi pogled. Elizi prilazi nežno i sa poštovanjem.

La Fleš, Kleantov sluga, dobio je istaknuto mesto u dramskoj radnji. Njegovo zdravo rezonovanje snažno odudara od postupaka i mišljenja gazde Harpagona. On koristi priliku da Harpagonu u lice kaže šta o njemu misli okolina. Nervira ga Harpagonova zaokupljenost novcem i tvrdičlukom, na mahove dolazi u iskušenje da ga pokrade:

Ala ovakav jedan čovek zaslužuje da mu se desi to čega se boji. I kako bi ga sa zadovoljstvom pokrao. On me svojim ponaišnjem dovodi u iskušenje da ga pokradem, i sve mi se čini da bi ta krađa bila jedno bogougodno delo. 

Krađa bi trebala samo da uzdrma Harpagona a nije inspirisana ličnom koristi. On će to i učiniti: ukrašće kutiju sa novcem iz bašte i predati je Kleantu.

Ljubav i sreća mladih ugroženi su od očeva gneva, prekora porodice, ogovaranja sveta. Očeva volja se nadnosi nad sudbinom dece: Eliza i Kleant istovremeno strepe za svoje ljubavi - ona što otac hoće da je uda za starca, on što otac hoće da mu preotme devojku. Kleant i Marijana, Eliza i Valer svojom mladošću, lepotom, telesnim i duševnim zdravljem prosvetljavaju zatamnjenu i surovu atmosferu komedije čineći njeno zdravo jezgro. Njihovo delanje u dramskoj priči ispunjeno je pozitivnim osećanjima nežnosti, ljubavi, privrženosti, poštovanja. Kleantove reči upućene Marijani jedina su svetla i topla mesta u ovoj priči o svetu tvrdičluka, staračke pohotljivosti i opšte pokvarenosti.

__________________________________

Moliereov uzor za Škrca je Plautova komedija Auluarija, iz koje je preuzeo niz situacija i scenskih odnosa, ali je promijenio mjesto i vrijeme radnje, likove - i dok je Plautov Euklion svoje blago našao, Moliereov Harpagon do svojeg bogatstva dolazi postepeno lihvom. U Škrcu možemo naći tri temeljna motiva. Prvi je nastojanje sinovljevo da uz pomoć sluge pokrade oca, što je izazvalo mnoge polemike. Drugi je rivalitet oca i sina koji se bore za naklonost iste djevojke, dok bi u trećem planu bile ljubavi Valera i Elise, te Mariane i Cleanta. Scenskim zbivanjima oko Harpagonove Škrtosti gledaoca drže u neprekidnoj napetosti. Hoće li Valere uspjeti u svojoj namjeri da dobije Elisinu ruku, kako će završiti spor između oca i sina oko Marianine naklonosti, te hoće li sin uspjeti oteti ocu škrinjicu s novcem?

Moliere se vraća u Pariz kada je već imao trideset šest godina. 1643. utemeljuje s obitelji Bejart "Illustre Theatre" - Čuveno kazalište. To kazalište djeluje u glavnom u Lyonu, Avignonu, Grenobleu i Rouenu. Njegova kazališna družina 1658. ima deset članova i dolazi u Pariz. Pod zaštitom kraljevske obitelji brzo je stjecala veliku slavu.

Likovi

Harpagon - Cleantov i Elisin otac, ima oko šezdeset godina. Zbog svoje pretjerane škrtosti tjera sve ukućane na oskudan život. Svojoj kćeri i sinu dopušta samo minimalno što im je potrebno za život, svoje konje ne hrani ako ne rade, a sluge izgledaju izgladnjelo. On je u stalnom strahu zbog skrivene škrinjice i sumnja na svakoga.

I ja to govorim: sa svojom mliječnom kožom, sa svoje tri zasukane dlake nad usnama kao mačji brk, s vlasuljama od kučine, sa širokim hlačama i razdrljenim trbusima.

Jedan kaže da dajete tiskati posebne kalendare s udvostrućenim kvatrima i produljenom korizmom da uštedite na postovima kojih se moraju držati svi vaši ukućani. Drugi priča da uvijek sa slugama izazovete neku svađu uoči darivanja o Novoj godini ili kad odlaze iz službe samo da nađete izgovor da im ništa ne biste morali dati... Ukratko, kad već hoćete da vam kažem, kamo se god čovjek okrene svuda vam se rugaju i smiju, a nigdje vas ne nazivaju drugačije nego škrtac, lakomac, lihvar i gulikoža.

Cleante - Harpagonov sin, voli Marianu. Poštovao je očevu moć da odlučuje nad njegovim željama, ali se zbog njegove škrtosti spremao da ga pokrade.

Da, volim. Ali prije nego ti kažem ostalo: znam da ovisim o svome ocu; da naziv sina traži od mene da se pokorim njegovoj volji, da se ne smijemo ni s kim vezati bez pristanka onih koji su nam dali život...

Elise - Harpagonova kći, voli Valera

Valere - Anselmov sin, voli Elisu. Uspio se ugađanjem zasvidjeti Harpagonu.

Vidite kako sam u tome spretan i kako sam mu vješto morao ugađati da mu se uvučem u službu; kako se sakrivam pod maskom simpatija i duševne srodnosti da mu se svidim i kako se svaki dan pred njim pretvaram da steknem njegovu sklonost.

Mariane - Anselmova kći, voli Cleanta. Njena majka želi da se uda za bogatog čovjeka kako bi se rješili bijede. Frosine joj predlaže Harpagona, jer je već u šezdesetoj.

Anselmo - Valereov i Marianin otac. Mislio je da su mu djeca i žena stradali u oluji na brodu.

Frosine - Svodnica, uvijek uspijeva u svojim poslovima, osim sa Harpagonom.

Ali ja sam umjetnik da muzem ljude: znam tajnu kako da ih smekšam, da im poškakljam srce i da im napipam mjesto gdje su osjetljivi.

Jacques - Harpagonov kuhar i kočijaš. Vrlo dobro zna kakav mu je gospodar, koji ga često tuče.

Neka vrag odnese iskrenost! Od nje nikakve koristi. Odsada je se odričem i neću više govoriti istinu. Još nekako dok me tuče moj gospodar, on bar ima neko pravo na to, ali tomu ću se gospodinu upravitelju osvetiti čim budem mogao.

Sadržaj djela

Prvi čin - Starac Harpagon ima dvoje djece sina Cleante i kći Elisu. Članovi druge obitelji su otac Anselme i djeca Mariane i Valere. Valere iskazuje ljubav Elise, saznajemo da se oni međusobno ljube i potajno su zaručeni. Kriju neku tajnu. Cleante otkriva sestri svoju ljubav prema Marijani, skromnoj i siromašnoj djevojci. Želi joj kao dokaz svoje ljubavi pomoći, no ni on ni Elise nemaju novaca. Razmišljaju što da naprave. Harpagona upoznajemo kroz prizor tjeranja La Flechea iz kuće jer mu je sve sumnjivo. Sumnjičav je prema svima, pa i svojoj djeci. Osuđuje sinovljevo ponašanje jer Cleante kocka i svu zaradu troši na odijevanje. Cleante i Elise žele s njim razgovarati o ženidbi, no Harpagon ima svoju viziju bolje budućnosti: objelodanjuje da se želi oženiti Marijanom, sinu je namjenio udovicu, a kćeri Anselma. Elise se suprotstavlja ocu, no Harpagon predlaže da pitaju Valerea. Valere se ne suprotstavlja Harpagonu jer želi privući njegovu naklonost, ali neki spretan način treba pronaći da se spriječi vjenčanje. Valere se prerušava u slugu i svo vrijeme služi Harpagonu ne bi li stekao njegovu naklonost.

Da, ova kuća treba upravo takvu ženu da bude maćeha mojoj djeci i da meni samome služi.

Elise se obećala Valereu, ali on mora paziti da ih Harpagon ne otkrije. U međuvremenu Harpagon brižno pazi na svoje blago koje je zakopao u vrtu, 10 000 škuda u zlatnicima.

Drugi čin -Zamršena situacija stvorena je posuđivanjem novca za Cleanta, a u kojoj sudjeluje sluga La Fleche i meštar Simeon - novac treba biti posuđen od Harpagona, a Cleante to ne zna. Komični su uvjeti koje Harpagon postavlja i prepoznajemo tipičan lik lihvara, bolesno škrtog čovjeka. No, Cleante ubrzo otkriva da je posuđivač Harpagon. Prizor između La Flacha i Frozine (spletkarice) najjasnije otkriva karakter Harpagona:"...nikad ne kaže: Želim vam dobar dan, nego: Posuđujem vam dobar dan!" Harpagon s Frozine dogovara posao: ona će mu predati Marijanu kao zakonitu suprugu i posredovati kod njezine majke miraz, točnije svotu koju će godišnje uštedjeti jer je Marijana skromna. Frozine mu laska vrlo domišljato, očekujući protuuslugu, no Harpagon ju ni ne sluša.

Ha, vi da se mene sramotite? Pa, vi moj oče bacate svoj ugled, ugled ove obitelji tako što ste tu lihvar, gulikoža jedan! Ne, vas bi trebalo, oče moj, biti stid!

Zar ne crvenite što takvim poslovima sramotite svoj stalež, što čast i ugled žrtvujete nezasitnoj želji za gomilanjem škude na škudu i što ste se po svom kamatnjaku nadmašili i najprepredenije prijevare što su ih ikada izmislili najslavniji lihvari?

Treći čin - Harpagon ugovara večeru sa svojom poslugom i ponovo na površinu isplivava njegova škrtost. Desna ruka mu je pri tom Valere. Večera mora biti sita krumpirom i kestenjem kako ne bi odveć pojeli, konji leže po podu jer nemaju hrane, sluge moraju vješto skrivati mrlje i poderotine na odjelu i posluživati piće samo ako gost izričito traži. U posjet dolazi Mariane i Harpagon joj udvara, upoznaje ju s Elisom, dolazi i Cleante. Da bi se osvetio ocu i time prouzročio komediju, Cleante daje Mariani očev prsten s rubinom, otac poludi a Cleante to objašnjava njegovom silnom odanošću Marijani, uz to je priredio u očevo ime i bogatu trpezu. Harpagon moli Valerea da ih drži na oko i spasi nešto poslastica te ih vrati trgovcu.

Donesite vino, čekajte prvo da vas nekoliko puta zamole, i naravno: na stolove stavite mnogo vode!

Četvrti čin - Mariane, Cleante, Elisa i Frosine smišljaju način da odgode vjenčanje i da Marianina majka dade blagoslov Cleanteu. Slijedi sukob oca i sina, potom Jaquesova pomirba koja na staklenim nogama izvrće odgovore: smiren razgovor oca i sina i ponovo svađa oca i sina kad se otkrije nesporazum. "Proklinjem te!" viče Harpagon sinu. Le Fleche otima Harpagonovu škrinjicu.

Dakle, hoćete me izigrati, oče! E, pa ja vam objavljujem da neću odustati od svoje ljubavi za Marianu i da ću upotrijebiti sva krajnja sredstva da vam je preotmem!

Peti čin - Povjerenik i pisar su pozvani da otkriju lopova. Jaques koji je kivan na Valerea optužuje ga za krađu škrinjice. Komična situacija razvija se iz nesporazuma: Valere priznaje krivicu misleći da je otkriveno njegovo pravo ime, a Harpagon ga optužuje za škrinjicu. Svatko govori o svojoj ljubavi. Svi su na sceni i klupko se odmata: Valere priznaje svoje porijeklo, Mariane odmah otkriva da mu je sestra, Anselmo otkriva da im je otac, Cleante priznaje ocu da ima škrinjicu - no za uzvrat želi Marianu. Anselmo prihvaća sve troškove dvostrukog vjenčanja, a Harpagon ostaje neizlječiv škrtac: A ja idem vidjeti svoju dragu škrinjicu!

Dojam o djelu - Djelo mi se veoma svidjelo ponajviše jer je veoma smiješno kroz cijelu priču (za razliku od Plautovog Škrca koji je samo u nekim scenama smiješan), veoma je dinamično, lako se čita jer nije rimovano, nema previše likova, svaki lik je pomno karakteriziran - nismo upoznali samo par glavnih likova, nego smo upoznali i neke sporedne likove, a djelo je i dosta kratko. Bilo je zaista divno čitati to djelo, kada jednom počneš ne možeš prestati koliko se uživiš u sve te situacije.

Jean Baptiste Poquelin Moliere francuski komediograf (Pariz, 15. 01. 1622 – Pariz, 17. 02. 1673). Jedan od najznačajnijih svjetskih komediografa. Nakon solidnog obrazovanja (studij prava) osnovao putujuću kazališnu družinu (L'Illustre Thé­â­tre), Čuveno kazalište za koju je sastavljao farse s tipiziranim likovima po uzoru na commediju dell´arte. Potpun kazališni čovjek,Moliere je u svojoj trupi bio ujedno pisac, producent, redatelj, glumac. Umro je na sceni, nakon izvedbe posljednje napisane komedije Umisljeni bolesnik Prvi veći uspjeh postiže u Parizu komedijom Smiješne kaćiperke (1659) i nastavlja društvenom satirom Škola za muževe(1661). Počinje nastupati u kraljevoj palači pod zaštitom Luja XIV. Moliereova dramaturgija, tradicijom vezana za Plauta i Terencija, Rableaisevu komiku i talijansku komediju, počiva na komici situacije i karikiranju likova i tipičnih karaktera. U prikazivanju karaktera najuspješnije su komedije Škola za žene, Škrtac, Scapinove spletke,Tartuffe i Mizantrop, gdje se ismijavaju licemjeri, sebičnjaci, lašci, neznalice. Sačuvana su 34 djela, komedije i komedije baleti, posebna dramska vrsta koja povezuje dramu i glazbu. Recepcija Molierea u Hrvatskoj bila je vrlo brza: u 17. stoljeću prevodio ga je F. K. Frankapan, a u 18. dubrovački pisci (tzv. frančezarije). I danas je Moliere jedan od najizvođenijih svjetskih komediografa. Ostala djela: Građanin plemić, George Dandin, Amfitrion, Liječnik protiv volje.

Umro je od tuberkuloze, nakon četvrtog izvođenja Umišljenog bolesnika. Četiri dana nakon smrti trajali su pregovori oko njegova sprovoda. Tek je kraljevim nalogom smio biti pokopan na groblju, a ne izvan njega. Ipak je pokopan u onom dijelu groblja koji je pripadao mrtvorođenima, dakle nekrštenima, jer se nikada nije odrekao glumačke karijere.