Petar Kocic-Jazavac pred sudom

„Jazavac pred sudom“ napopularnije je delo Petra Kočića koje je napisao u samo jedno večer, još dok je bio student. Delo je napisano 1903. godine, a objavljeno 1904. u Kočićevoj drugoj knjizi “ Splanine i ispod planine“. Delo je najpre bilo napisano kao pripovetka, a kasnije je pretvoreno u dramu, po kojoj je 1988. godine snimljen i film.

Kočićevo delo nastalo je prema istinitom događaju, ali i stvarnom čoveku Davidu Štrbcu (kako se naziva i glavni lik u delu), koji je živeo u Kočićevom rodnom kraju. Taj čovek je odista bio tako osebujan kakav je predstavljen i u delu. Jednom prilikom, tužio je jazavca koji mu je pojeo kukuruze na njivi, praveći se da nije baš bistar kako bi ga uopšte pustili na sud, a onda i presudili u njegovu korist. Kako se spominje i u drami, stvarni David takođe je posedovao zemlju koju je zvao „Ni Davidova, ni carska, ni spahijska“, baš kako je u drami navedeno. Taj naziv samo je dio satire koja kroz humor ismejava i osuđuje tadašnju (Austrougarsku) vlast koja je tada vladala Kačićevim krajem i celom državom.

Stvarni lik i njegova osebujnost, kao i sam događaj suđenja jazavcu, bili su Kačiću inspiracija da dade svoju kritiku društvu u kojem je živeo. Kroz ironiju naoko luda čoveka, on ismejava vast, ali je i štro kritikuje, što ni u jednom momentu ne izlazi iz okvira implicitnog. Smeh je ovom delu gorak, jer govori o teškom životu, kojeg jedan seljak mora da prikaže srećnim, kako ne bi uvredio sudije. Time ih on i ismejava. David Štrbac iznosi svoje najteže životne trenutke preoblikovane u satiru. Priča o sinu kojeg mu je vojska uzela, nakon čega je vrlo brzo u ratu i poginuo, ali kaže da mu država time učinila uslugu, jer mu je sin bio rđav. Ta „šala“ ispada vrlo komična, ali je zapravo vrlo bolna. Država Davidu i njegovoj porodici kao „nagradu“ što im je sin ostavio život na bojišnici, daje tri forinta, koje David odbije jer kaže da bi bilo greh uzeti novac kad je država već njemu učinila uslugu rešivši ga njegova sina. Istu uslugu mu je učinila i kada su mu poreznici uzeli plodnu kravu, debelu svinju, nekoliko ovaca i koza… David hini da mu ništa od toga zapravo nije trebalo, da mu je samo radilo štetu i ostavši bez ičega, napokon je bio slobodan i srećan, iako gladan. Sudije kojima David to priča, sve prihvataju kao istinu, srećni što David ne oduđuje državu za tu pljačku, ali za čitalaca, koji shvata dublju poantu, ovaj tekst izaziva gorak ukus u ustima.

Čitalac je kroz celi tekst razapet između smeha i suza. Lik Davida savršeno je komično prikazan, ali njegova situacije je i više nego tužna. Upravo njegova komika izaziva tugu. To je čovek koji nema ništa pa je rešio da će svojim intelektom, kojeg vešto skriva, a uz pomoć taštine sudija, da napakosti celom sudu i za sebe izvuče korist. Ta korist nije toliko novčana satisfacija, koliko užitak sramoćenja sudija i suda.

Ovo delo je zbog ove teme i ideje dvojako prihvaćeno od čitaoca i kritike. Jedni su u njemu videli satiru bez premca, koja opravdano osuđuje i ismejava tadašnju (ali bome i svaku drugu) vlast, dok su drugi videli izravan napad na državu. Čitaocu se iz današnje prespektive čini da je Kočić veoma uspešno učinio oboje.

Vrsta dela: drama, satira

Vreme radnje: vreme austro- ugarske okupacije

Mesto radnje: sudnica

Tema dela: ismejavanje vlasti i zakona

Kratak sadržaj

Na sceni je prikazana čista, dobro osvetljena sudnica, po čijim zidovima vise slike važnih ličnosti. S obe strane stoje stolovi sa knjigama. U sudnicu ulazi David, malen, nizak i suhi čovek. Gega se dok hoda jer mu je jedan noga malo kraća. Ima svetle oči i sedu kosu jer mu je preko 50 godina. David je pomalo prevarant i ne može mu se verovati. Može da menja svoj glas, čas da plače poput deteta, čas da laje ili kukuriče kao petao.

Dok je ulazio u sudnicu, David se prekrstio te unio jazavca u svezanoj vreći. Podravio je suca sa „Dobar dan, glavati gospodini!“. Sudija se mramljajući zadubio u knjige, a pisarčić nervozno tipkao pognut na stol. David ih još jednom pozdravi, a onda sam sebe pogrdi što ih uznemirava jer gospoda očito imaju posla. Najbolje da se osloni na zid i čeka. Sudija se prene i pita tko je to, a David ga opet s poštovanjem pozdravi oslovivši ga s „Glavati velevlažni carski gospodin“, a onda pita kakva je to kuće gde „se ni Bog ne prima“. Sudija ga ušutka, pa David ušutka njega i kaže da najlakše da se nekoga ušutka. Sudija  ga pita zar će on njega učiti pristojnosti, a David se pretvara da on to ne bi nikada. Krene da se rukuje sa sucem u znak pozdrava, ali sudija odbije kao da je David nevredan rukovanja s njim. David pita sudiju kako je, kako mu je supruga, da li su svi zdravi, a sudija pita Davida da li je on zdrav. David kao da ne razume (ili se pravi da ne razume( uvredu, pa kaže da je fala bogu zdrav, on i žena. Sudija ga pita šta je njemu, odakle je, kako se zove. David se predstavi.

On je David Štrbac iz Melina kraj Banja Luke iz zemlje Bosne. Kaže i adresu koju je sud bio zapisao. Sudija ga pita što mu je u vreći, a nakon što David odgovori da nosi jazavca, ovaj ga pita što će mu jazavac. David tuži jazavca jer mu je pojeo sav kukuruz na njivi. Sudija još nije čuo takvu budalaštinu. Odakle mu je samo došlo u glavu da tuži jazavca? David kaže da je to red i zakon. Dobro on zna što je red. On i baba svaku noć su sjedili kraj ognjišta i proučavali zakon. Sudija pita zna li onda baba što, a David kaže da toliko zna da bi mogla da bude kadija, sudija, nasred Banja Luke. Mogla bi sama narodu pravdu deliti, samo kad bi bila pismena.

Sudija se pravio da ne može da veruje, pa David nastavlja pričati koliko je učena njegova baba. Dok je odlazio na sud, pitala ga je kako misli da tuži tog jazavca, on je rekao da ga misli tužiti nadugo i naširoko. Ali nju je zanimalo na koji sud ide, pa kada je David rekao da ide na okružni, ona plane da je glup i da svatko zna da treba najpre da ide na njihov mali, seljački sud, pa ako tamo ništa ne bude, onda na „okrugli“. Pouči ga da, kada dođe na seljački suda, da mora da vikne „Dobar dan glavati gospodine!“, a kada ode na veliki, „okrugli“ sud, onda mora duboko da se pokloni. David joj kaže da nije on mlada da se klanje, ali ona ga ućutka i kaže da mora da se pokloni i iz svega glasa kaže „Dobar dan, velevlažni gospodini!“.

Sudija s podsmehom kaže da Davidu da mu je žena, bogme, baš učena. Pita ga gde li je naučila toliku nauku? David kaže da se mnogo družila s kneževom ženom. Idu njih dve često u žandarsku kasarnu, pa mora da je učila i od oružnika i od kneginje. Njegova žena sedne nasred kasarne, pa tamo pije, puši i uči. Davidu se čini da cela zemlja tako uživa otkako je car usrećio njihovu zemlju, samo je on jadan i nezadovoljan. Sudija ga pita šta je njemu krivo napravljeno u ovoj zemlji, a David plačući kaže da mu ništa nije krivo napravio sud, već ovaj lopov u vreći. Sudija mu kaže da ne tuče tog jazavca u vreći, već neka ga priveže za nogu stola.

Jazavac se otimao dok ga je David vadio iz vreće. Izmicao mu se pa ga je i ugrizao, sve dok nije uspeo da se izvuče iz Davidova jakog stiska, pa potrčao sudnicom. Jazavac se kostrešio, pokušavao da umakne kroz prozore, ali ne kraju opet nađe pod Davidovim nogama. Ovaj ga zgrabi i sveže. Sudija pita što je uopće vodio jazavca na sud, što ga nije još na njivi ubio. David kaže da bi to i učinio, kada ne bi poznavao ovdašnji zakon. On ga zna i neće preko njega. Jedne godine, dok ga još nije poznavao, na toj istoj njivi ubio je jednog jazavca. Ulovio ga je šumar i naplatio mu kaznu 5 forinti. Šumar mu kaže da to ne sme više da radi, jer ovdašnji zakon štiti jazavce. David jadan ništa nema nego krezubu babu i malo njive, koju je ovaj jazavac uništio. Plače dok to priča, a pisarčić ga pita kako mu se zove njiva. David tare suze i kaže da se zove „ni Davidova, ni carska, ni spaiska“. Sudija mu se nasmije, pa mu David objasni što se tako zove. Njegova je jer ju je on krčio, oko nje je carska šuma, pa ovo malo što je David iskrčio, isto je carska zemlja jer je na njoj nekad bila šuma. Onda se javio spaija koji je rekao da je to dio zemlje koji je vekovima spaiski, a kako David ne zna što je pravedno, on ju je nazvao tim čudnim imenom. Ali čini se da nije ničija, nego od ovog lopova jazavca. Zato David moli sud da jazavca što teže osudi, jer taj sud je njega i do sada oslobodio mnogih nevolja.

Sudija ga pita kakvih nevolja, pa David stade objašnjavati da je imao sina. Mladog i snažnog, ali naopakog i zločestog. Uzeli su ga u vojsku i poslali u Grac, a onda su lani došli iz vojske, donesli mu crnu knjigu i tri forinta jer mu je sin poginuo, pa je to bila nagrada porodici. David jaukne od radosti, a žena i deca počnu da plaču. On vrati te novce carevini, jer mu nije bilo pošteno da uzme nagradu kad je carevina zaslužna što ga je spasila od sina, napasti. Nadalje, David je imao i kravu, debelu i dobru, ali nosila je samo štetu. Svake godine bi skočila preko plota i satrla mu ljetinu.  Odjednom, jedne godine, dođu mu poreznici i uzmu mu kravu pa je daju carevini, da se ona muči s njom. David sa zadovoljstvom pristane da mu se krava uzme. Imao je David i četiri koze. Bile su jako žive, pa bi prolevale mleko nakon što bi se pomuzle. Opet su došli poreznici i ponudili mu da ga reše te muke s kozama, pa ih odvedu cariniku da se on s njima muči. David i porodica odahnu i rado poreznicima daju svoje koze. Tako je Davidovoj porodici na kraju ostao samo jedan prasac. Bio je dobar, debeo prasac, ali i on im je činio štetu. Jeo im je kukuruze, tikve i misirale. Htio je David da ga udavi, ali se onda seti poreznika, pa i prasca njima dade, samo da se oslobodi muke.

Na sve to pisarčić prokometira da je David isti kao i svi bosanski seljaci. Danas carevinu uzdiže u nebesa, a sutra bi digao bunu protiv nje. David se na to uvredi i celi razjapuri, kuneći se da bi i sopstvenu glavu položio na ovaj sud. Moli suca da ga oslobodi i ove nesreće od jazavca, kako ga je oslobodio i od svih ostalih životinja koje su mu činile štetu. Pita hoće li više početi da osuđuju tog jazavca, a sudija mu se nasmeje i prozove ga ludakom. Ali David se usprotivi, rekavši da ako ne osude jazavca da će on morati da skoći u Vrbas, jer neće smeti ženi da izađe pred oči.

Žena koju je oženio dva puta je bila udovica pre nego se za njega udala. On ju je „čak iz treće ruke dobio“. Sva je naopka i zločesta. Dolazi iz popovske loze, pa je i učena, ali je i ljuta. Tužio se čak i popu da je izgrdi, ali budući da nije venčana, pop tu ne može ništa. Sudija se začudi što nije ženu oženio, ali David se opravda da pop traži puno za venčanje. Traži 40 forinti, a njegova žena ne valja ni za pet. Sudija mu predloži da je onda otera. Ako nisu venčani on sme da je otera. David bi to možda već bio i učinio, ali mu je žao žene i nekako ga je sramota. Slatka mu je i draga, jer je nevenčana žena uvek slađa od venčane. Dobra mu je ona, ali je opasna kad se razljuti. Razljutila se i sada i rekla mu da joj ne dolazi živ na oči, ako sud ne osudi jazavaca na vešala ili na zatvor u Zenici. Zato David još jednom moli sud da tog lopova što teže osudi.

Pita ih što im je on jadan skrivio ako im je draži taj jazavac, koji ne priznaje nikakvog suda ni zakona. Sudija ga pita kakvu pravdu traži. David se malo zbuni i kaže da je nešto načuo u čaršiji. Pisarčić ga prekine i oni se posvađaju, pa sudija naredi Davidu da napokon kaže što je čuo. On kaže da će im reći ako osude jazavca, pa znatiželjni sudija i pristane, samo da David ispriča šta je čuo. David je najpre morao da sedne, a onda je ispričao da je čuo kako gazde traže da se narod više ne zove samo Srbovi, već i „srpski, prekoslavni, školski, crkvenski…“. Neki dan, kad je David pošao na pazar, gazda Stevo ga je pitao da li je on taj „srpski, prekoslavni, školski, crkvenski…“, a David ga je pitao šta je to? Je li to neka nova vrsta vere? David kaže da je on Srb, a gazda se naljuti i kaže da mora da bude onakav, pravi Srbin, jer tko nije Srbin, on je „Švabo, Šokac, špijun, izdajnik!“.

Sudija upita Davida da li su oni seljaci zadovoljnu, a ovaj kaže da jesu. Jest da ih je pritisnulo sa svih strana, pa im je od miline teško disati, ali najviše ga je pogodilo kada su ga optužili da nije Srb. On da nije Srb? Ima više od 25 oka, a kada se Srb u njemu napuše i više. Sudija primeti da je David „čudnovat stvor“. David nastavi pričati da ga je gazda Stevo nazvao izdajnikom, pa je on onda odlučio i da izda. Sudija ga pita šta je to šta želi da izda, ali se Stevo suzdrži, od straha da ga gazda ne ubije. Stanu da ga nagovaraju, pa ih David pita ima li kod njih škola zvana „terezijanska“. Sudija potvrdi. Tamo se školuju barunski, grofovski i carski sinovi, a David je načuo da se tamo školuju i deca najvernijih carskih službenika, koji će kad odrastu, vladati carevinom. U toj školi se uče i sinovi navećeg gazde u Bosni. Sudija kaže da je sve to dobro, ali se David pobuni. On kaže da su njihovi gazde pametni, ali da će njihovi sinovi da budu još pametniji kad se vrate iz škola. Onda će da nastrada sama carevina, kada se oni sa svojim spisima vrate svojim očevima. Nitko tada neće moći da spasi carstvo. Zato David preporuča da odmah donesu zabranu da takva deca idu u škole.ž

Sudija i pisarčić nisu razumeli što David hoće da kaže, a pisarčić zaključi da je ovaj bena. David se naljuti i kaže da on nema pravo zvati ga tak,o kad ga ne pozna. On je tu tek jedan dan i već im svima zna imena, pa sigurno nije bena. Sudija mu kaže ako pogodi ime pisarčića, da će da osudi jazavca, ako ne, da mora da ide sa suda. David mu kaže da mora da osudi jazavca pogodio ili ne, pa se dogovore da će, ako pogodi, teže da osudi jazavca. David se ustane, stavi pa skine kapu, pruži ruku pisarčiću i pozdravi ga imenom Dane. Svi se iznenade kako mu zna ime. David objasni da on ima dosta godina i dosta iskustva. Hodao je po svetu i pritom dosta toga opazio. Tako je vidio da se je ispod Banje Luke svakom drugom čoveku ime Ćetoje ili Nedo. Iznad Glamoče, svi se zovu Sava, a u Lici, svi se pozdravljaju s Dane ili Mane. Budući da je po govoru shvatao da je pisarčić dete iz Like, pogodio mu je ime. Pisarčić nije mogao da veruje. Njegovom bratu ime je Mane, a u njegovom selu ima ih još bar pet-šest koji se zovu kao njegov brat i on. Svi se slože da David nije budala, ali sudiji zato nije jasno kako može da tuži jazavca.

David zna da postoji carev zakon koji obuhvata i jazavce, što priznaje i sudija, ali je svejedno nekako nezgodno da tuži životinju. Kod tuženika sud treba da zna koliko ima godina, da li je oženjen, ima li decu, koje je vere… a to ne mogu da saznaju od jazavca. Na primer, koje vere je jazavac, pita sudija, a David odgovara da on nema vere, jer mu inače ne bi dirao u sirotinju. Sudija ga podrugljivo pita je li jazavac oženjen, a David odgovari da jest i da ima dece, puna ih je njegova njiva. Sudija pita kojim jezikom govori taj lopov. David nije znao, pa je rekao jazavcu da slobodno progovori pred sudijom. Sudija sada pita koliko ima godina, a David kaže da nije star. Još je mlad. Sudija je tražio da mu pojasni, a on kaže da je jazavac došao kada i ova vlast, pre 24 godine. To zna po tome jer oboje jednako diraju u tuđu sirotinju. Sudija se prene, a David ispriča. Zbunio se i ne zna šta govori. Pisarčić posumlja da se taj čovek pretvara, a David kaže da im je na sva pitanja odgovorio, sad ima da osude jazavca. Sudija napomene da im još nije rekao njegovo ime. Ime mu je Jolpaz Davidov. Tako ga svet zove. Kaže im i njegovu adresu.

Sudija se napokon digne i kaže da osuđuje jazavca s dvadeset godina teške tamnice u Zenici. David skoči od radosti i udari jazavca po njušci, počne da mu se ruga što je osuđen. Sudija pita Davida da li je srećan što je jazavac osuđen, a on kaže da jest. Carevina ga je napokon ogolila kao prst. Problem je jedino – tko će platiti štetu koju mu je napravio ovaj jazavac iz carske šume. Sudija mu, smijuljeći se, da malo novca, a David pita da to nije neka milostinja kad je tako malo. Sudija kaže da je to odšeta. David stane nešto govoriti što sudija nije mogao da razume, pa ode po nekoga tko će da razume što ovaj govori.

Za to vreme, David je šetao po sudnici i gledao slike. Stane pred jednom pa pita tko je to. Pisarčić odvrati da je to njihov car. David kaže da to nije njegov car. On bi bio sretan kada bi slika njegova cara bila na zidu, ali su njegovi carevi davno pomrli. Bilo bi dobro kada bi se izrodio još koji njegov car. Pisarčić mu kaže da im je svima dobar i ovaj, a David primeti da bi bio i bolji kada bi im ukinuo sve te namete.

Sudija se vrati u sudnicu s doktorom. Traži ga da pogleda Davida koji se jedan čas čini malo glupav, a drugi izrazoto bistar i pametan. Doktor ga s visoka pogleda pa ga pita kako se zove, ali David kaže da je pristojno najpre da se pitaju za zdravlje. Doktor se naljuti, pa David kaže svoje ime i adresu, kako je zapisano u sudu. Doktor nastavi da ga ispituje ima li ženu i decu, a on kaže da ima ženu i dva muška i dva ženska deteta. Pita dalje što je tužio jazavca, a David odgovori jer mu je izjeo njivu. Doktor mu kaže da je budala jer je tužio životinju, tko uopće tuži životinje? David kaže da je to sve po zakonu njegova cara. Onda doktor stane da ga mjeri nekim spravicama, pa se David potuži zar se pameti meri po gradima? Doktor šapne „četrdeset“, pa se David uvredi jer se čini da je on četrdeset gradi budala? Pisarčić to potvrdi, a David se isprsi pred svima, dok mu je u oku zasjala suza. Kaže da on nije budala, već u njemu ima milijun srca i milijun jezika. Sve njih on je danas isplakao pred ovim sudom, a onesu se umrtvile od sve „miline“ i „dobra“ koje im je ova država dala, pa jedva da i dišu. Svi su ga gledali zabezeknuto, a on ih pozdravi i ode.

Likovi: David, sudija, pisarčić, doktor, jazavac

Analiza likova

David Štrbac – glavni je lik ove komedije-drame koji je karakterizovan po uzoru na stvarnog, istoimenog čoveka iz Kočićeva kraja. Već na samom početku dela dobivamo njegov fizički opis, po kome je on malen, nizak, suv i lagan. Gega se dok hoda jer ima jednu kraću nogu. Ima oko pedeset godina, pa je i sed. Ono što je ipak važnije je njegov karakter, u što dobivamo uvid kroz celu dramu. U početku je opisan kao čovek koji može lako da zavara drugoga, pa zato ne treba da mu se veruje. On ume „zaplakati kao malo dete, zalajati kao pašče, a zakukurikati kao petao“, što zapravo govori o njegovoj snalažljivosti i umeću da se postavi onako kako se od njega očekuje, a opet kako bi prevario. On, ukratko, govori ono što netko želi da čuje, a sve kako bi iskamčio svoju korist.

Kasnije kroz delo vidimo da upravo tako uspeva da prevari sudije i prikaže se kao glupav, budalast čovek koji hoće da presedanski sudi jazavca. što zapravo znači da hoće da sudi carevinu tj. vlast. Čitalac tu vidi jasnu, logičku poveznicu – jazavac je zaštićen u ime carevine i ako čovek ubije jazavca, plaća kaznu carevini. Po toj logici, ako jazavac učini štetu čoveku (što je ovaj i učinio), carevina bi trebala da plati oštećenom u ime jazavca. Tu logiku David pokušava da predstavi sudu, ali na način da ne ispadne kako ima nešto protv carevine. Ovom borbom David je na jednoj dubljoj razini simbol otpora prema smešnim zakonima i tiraniji austrougarske vlasti. Ismejava poniženje koju ta vlast nameće u obliku raznih nameta, ali ga i osuđuje. To shvata i čitalac i sudija, zato sudu često nije ni jasno da li je ovaj čovek budala ili genije.

David je pre svega humorističan, pričljiv i, koliko god to skrivao, bistar čovek. Siromašan je i čini se naivan, ali on to nipošto nije.

Beleške o autoru

Petar Kočić je poznati srpski pesnik, pisac i političar. Rođen je 1877. godine kod Banja Luke u tadašnjoj Republici Srpskoj, a danas Bosni i Hercegovini.

Kočić je osnovnu školi polazio u manastiru Gomionica, gde mu je bio otac, koji se zakaluđerio nakon smrti supruge. Gimnaziju je Kočić polazio u Sarajevu, ali je isteran iz nje zbog srbovanja, pa je gimnaziju završio u Beogradu. Kasnije je u Beču učio filozofiju.

1904. vratio se u Srbiju, a onda radio kao nastavnik u Skopju. Nakon dve godine vratio se u Sarajevo i radio u Prosveti kao činovnik. Sudelovao je u radničkom štrajku, pa su ga otpustili iz Prosvete i proterali u Banja Luku. Kočić je u Banja Luci pokrenuo list Otadžbina, oko kojeg se stvarila politička grupa koja se borila protiv Austrije i feudalnog ropstva.

Upravo zbog svoje narodne borbe, Kočić je bio omiljeni u narodnim masama. Zato ga je napredna omladina izprana za poslanika Bosanskog sabora u Sarajevu. Ipak, zbog njegove borbe, vlasti su ga učestalo hapsile i gonile. Pred prvi svetski rat kod Kočića se počelo primećivati duševno rastrojstvo, zbog čega je završio u duševnoj bolnici.

Književna dela Petra Kočića su zbirke pripovedaka „S planine i ispod planine“i „Jauci sa Zmijanja“, političko-socijalne dramske satire „Jazavac pred sudom“ i „Sudanija“.

Kočić se korz svoje stvaralaštvo istaknuo kao pesnik krajiških pejzaša i njihova načina živoa. Opisivao je jednostavan narodni život, ponoseći se njime, baš kao i ljudima koji su ih predstavljali. Za svoje političko delovanje i nacionalnu borbu, Petar Kočić je zaslužio mesto na novčanicama dinara Republike Srpske, te na novčanicama konvertabilnih maraka Bosne i Hercegovine. U Beogradu i Banjaluci se dodjeljuju nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga, a u Srbiji se svake godine održava manifestacija Kočićev zbor.

Petar Kočić umro je 1916. godine u duševnoj bolnici u Beogradu.