Miloš Crnjanski bio je srpski književnik. Rodio se 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj. Porodica mu je bila siromašna, otac mu je bio notar. 1896. godine cela porodica preselila se u Temišvar gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju.
Daljnje školovanje nastavio je u Beču, a tamo ga je zadesio i Prvi svetski rat te je tada i mobilisan u redove Austrougarske vojske. Borio se u Galiciji i u Italiji.
Kada je rat završio, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom je kraće vreme radio na mestu profesora u jednoj gimnaziju takođe u Beogradu.
Bavio se i novinarstvom te književnim radom, a netom prije početka Drugog svetskog rata počeo je da radi u diplomatskoj službi kraljevine Jugoslavije. Tako je putovao u Rim, Berlin i u London.
U Londonu je živeo do 1965. godine, a nakon toga se vratio u Beograd i posvetio se književnosti. Umro je 1977. godine u Beogradu.
Njegovi prvi počeci sežu u 1907. godinu kada je u somborskom listu "Golub" objavio svoju prvu pesmu "Sudba". 1912. godine kao pesnik je pisao za "Bosansku vilu". U Beogradu je radio kao urednik u časopisu "Dan", a napisao je i manifest "Objašnjenje sumatre". 1919. godine objavio je zbirku pesama "Lirika Itake".
Uz pesme, pisao je i romane, eseje, putopise i drame. 1927. godine objavio je roman"Seobe" u "Srpskom književnom glasniku". 1929. godine roman je izašao i kao knjiga.
Nedeljnikom "Ideje" koji je pisao 1934. i 1935. godine u Beogradu izazvao je političke i književne polemike.
Kada je bio u emigraciji, izdao je svoje najbolje knjige - "Druga knjiga Seoba" i "Roman o Londonu". Svoje poslednje godine života posvetio je knjizi kojom se bacio svoj celi život - "Knjizi o Mikelanđelu".
Daljnje školovanje nastavio je u Beču, a tamo ga je zadesio i Prvi svetski rat te je tada i mobilisan u redove Austrougarske vojske. Borio se u Galiciji i u Italiji.
Kada je rat završio, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom je kraće vreme radio na mestu profesora u jednoj gimnaziju takođe u Beogradu.
Bavio se i novinarstvom te književnim radom, a netom prije početka Drugog svetskog rata počeo je da radi u diplomatskoj službi kraljevine Jugoslavije. Tako je putovao u Rim, Berlin i u London.
U Londonu je živeo do 1965. godine, a nakon toga se vratio u Beograd i posvetio se književnosti. Umro je 1977. godine u Beogradu.
Njegovi prvi počeci sežu u 1907. godinu kada je u somborskom listu "Golub" objavio svoju prvu pesmu "Sudba". 1912. godine kao pesnik je pisao za "Bosansku vilu". U Beogradu je radio kao urednik u časopisu "Dan", a napisao je i manifest "Objašnjenje sumatre". 1919. godine objavio je zbirku pesama "Lirika Itake".
Uz pesme, pisao je i romane, eseje, putopise i drame. 1927. godine objavio je roman"Seobe" u "Srpskom književnom glasniku". 1929. godine roman je izašao i kao knjiga.
Nedeljnikom "Ideje" koji je pisao 1934. i 1935. godine u Beogradu izazvao je političke i književne polemike.
Kada je bio u emigraciji, izdao je svoje najbolje knjige - "Druga knjiga Seoba" i "Roman o Londonu". Svoje poslednje godine života posvetio je knjizi kojom se bacio svoj celi život - "Knjizi o Mikelanđelu".
Kratak sadržaj
U prvom poglavlju radnja se vrši oko odlaska Podunavskog puka u rat. Naime, markiz Askanije Gvadanjije koji je bio komandant grada Osijeka dao je naređenje Vuku Isakoviču. Vuk je trebao da prikupi trista srpskih vojnika kako bi krenuli u rat protiv Francuske.
Vuk je poslednju noć prije odlaska proveo sa svojim suprugom Dafinom. Dafina je bila u trećem mescu trudnoće, a imali su već i dvije ćerkice. Sve ih je ostavio, a brigu oko njih trebao je da vodi njegov brat Aranđeo.
Vuk je krenuo s vojskom preko Dunava, a potisnuli su se na dalek put. Put je bio obrastao trskom, vani je bilo maglovito, žene su ih ispratile vriskovima, a u daljini se čulo i jato vrana. Osećao je umor od brojnih dotadašnjih ratova i seoba.
Jedinica se uputila u prvo odredište – grad Pečuj. Vojna jedinica bila je iskusna, a bili su i navikli na pešačenja u trajanju od više sati. Oni stariji stali su malo da odmore i ulove sna, dok su oni mlađi bili uzbuđeni i radoznali te su se uputili u grad u pljačku. Iz pohoda su se vratili, no nekolicina je bila uhapšena. Najteža kazna zadesila je vojnika Sekulu koji je bio optužen za silovanje. Prošao je kroz špalir vojnika, a bio je izložen i udarcima.
Vuk je obuzet nostalgijom, muče ga misli o selidbama kojih je bilo čak četiri, četiri odlaska u rat, a i četiri selidbe njegove porodice i njegovih odlazaka od njih.
Održala se večera kod biskupa gde su ga pokušali da privole na katoličanstvo. No, Vuk se spasio jer je bio pijan pa je buncao o pravoslavlju i daljinama koje za njega znače Rusiju. Za Rusijom čezne i jednoga dana namereva tamo da ode.
Treće i četvrto poglavlje bavi se radnjom u kući Aranđela Isakoviča u Zemunu. Tamo je Vuk smestio svoju porodicu. Aranđelo se premo starijem bratu ponašao kao i prema mlađem. Navikao je da ga spasava zatvora i dugova te tuča i rana koje su ostale nakon ratova.
Aranđelo se nadao da će se Vuk smiriti kada se oženi. Nakon što se Vuk oženio, Aranđelo ih neko vreme nije posećivao. No, prilikom jedne posete, zadivila ga je lepota Dafine. Otada je se često prisećivao i ona je bila česti stanar njegovih misli. Želja za njezinim lepim telom s vremenom se još povećavala. Odupirao se teško instiktima. Bojao se da joj se približi, često bi se približio samo tik do nje, kako bi osetio njezin dah ili opojan miris.
Dafina je znala da je Aranđelo zaljubljen u nju, ali se pravila da to ne vidi. Što je Vuk više izbivao, to je kod Dafine osećaj samoće bio sve veći. Sada se već nadala da će Aranđelo jednom nešto da preduzme. Nije joj bio privlačan niti ga je želela, ali osećala je neverovatnu prazninu i samoću.
Jednoga dana Aranđelo se skoro utopio u Dunavu. Bio je promrzao, a Dafina je naredila da ga smeste na oporavak u njezin krevet. Aranđelo je tada bio još više zaokupljen razmišljanjima o Dafininom telu, lepoti i o osećajima koje je gajio prema njoj godinama. Doneo je odluku da će je te noći osvojiti. Tako je i bilo.
Nakon što su vodili ljubav, Dafina je osetila gađenje. Prisećala se svog braka te onog što se dogodilo prethodne noći pa je osetila ravnodušnost.
Priviđao joj se Vuk koji je bio ranjen. Halucinacije su bile sve češće, a za vreme jednog napada halucijnacije povredila se te pobacila. Od tada je mnogo krvarila i sve više je gubila snagu, ali i lepotu.
Za to vreme, Vuk je nakon smotre u Pečuju krenuo u rat. Slavonsko-podunavski puk oseća se prevarano, potišteno i besmisleno. Kako vreme prolazi, tako se sve to još više povećava. Vuk se takođe oseća bezbredno dok se priseća detinjstva i mladih dana.
Priseća se i onog vremena kada je službovao kod Aleksandra Virtemberškog u Beogradu. U to vreme doživeo je i pravu ljubav. Ostao je očaran likom prinčeve žene, Princeze Majke. No, niti ona nije ostala ravnodušna. Privukao ju je Vuk koji je u to vreme bio mlad i snažan.
Sada, nakon trideset godina očekivao ga je susret s princezom Majkom. Otada je prošlo mnogo godina i oboje su ostareli i poružneli, više nisu zanimljivi, a niti privlačni.
Nakon što je kratak odmor priveden kraju, jedinica kreće dalje na Rajnu. Tamo padaju i prve srpske žrtve. Iako se Slavonsko-podunavska jedinica borila kao i do sada, hrabro, njihovu hrabrost nitko nije primećivao. Nitko ih ne hvali, ne nagrađuje, niti im priznaje bilo kakve zasluge.
Vuk je razmišljao o tome koliko je ratovanje besmisleno. Nadalje, u sebi je osećao samo gubitak i prazninu. Preplavila ga je dosada te je izgubio želju za ratovanjem. Stižu mu vesti od kuće, deca i brat su dobro, zdravi su, no žena Dafina je umrla.
Pisac nam tada donosi poglavlje u kojem je opisao kako je Dafina umrla te što je u tim trenucima osećao Aranđelo. On je učinio sve što je mogao kako bi Dafina ozdravila. Celu situaciju je podnio mnogo teško. Nije mogao da gleda kako ona pati i kako njena lepota nestaje. Po cele dane bio je uz nju, uz njenu postelju, milovao ju je i pričao joj o noći koju su proveli zajedno. Želeo joj je pružiti sve što je mogao u tom trenutku. Tako je jednog dana otišao i do patrijarha kako bi zatražio raskid braka između Dafine i njegovo brata Vuka. No, patrijarh ga je odbio da primi. Nije mogao podneti samu pomisao da ne može da pomogne ženi koju je tako voleo. Sve to dovodilo ga je do granice sa ludilom. Znao je da ako ona umre, za njega više nema života.
Kada se vratio kući, Dafina je bila na samrti. U njenom pogledu nije bilo Aranđela, već samo slika Vuka. Dafina je i svoje poslednje misli uputila svom voljenom suprugu Vuku.
Radnja se tada vraća na Slavonsko-podunavsku vojnu jedinicu. Ona je bila ostavljena, daleko u tuđini, ostavljena od onih za koje su se borili. Smrzavali su se tako sve dok nije stigla naredba da se mogu vratiti u zavičaj. Vratili su se početkom 1845. godine. Sa svojom jedinicom vratio se i Vuk Isakovič. Bio je tužan te je osećao prazninu. Povratak je obeležen porazom, ali on je živeo s mislima o Rusiji. Te misli davale su mu nadu.
Pisac je u delo unio bogatu tematiku, kako porodičnog tako i istorijskog događaja. Samom tematikom obuhvatio je i nekoliko problema, a to su ljubavni trouga, nesretna sudbina, smrt, seobe, lomovi, praznina… Problemi su razrađeni kroz dramu porodice, ali i istoriju jednog naroda.
Vrsta dela: roman
Vreme radnje: 18. vek i to u periodu od proleća 1744. godine pa sve do početka leta 1975. godine
Mesto radnje: Beograd, Zemun, Pečuj, tokom reke Rajne…
Likovi: Vuk Isakovič, Aranđelo Isakovič, Dafina, vojnici…
Analiza likova
Vuk Isakovič – glavni je lik ovog romana. Istorijska ličnost preko koje je pisac oslikao srpski narod onoga vremena, u 18. veku. Pisac je podatke o Vuku našao u memoarima Simeona Piščevića. Bio je komandant Slavonsko-podunavske jedinice. Uputio se u vojni pohod živeći u nadi da će taj rat značiti i brojne pozitivne promene za njegov narod, ali i za njegov privatni život. Nemiran je, često se seli, podvrgnut je tuđoj vlasti i interesima. Na samom početku priče opisan je kao star i umoran ratnik, iscrpljen od selidba. U mladim danima bio je nemiran, sklon alkoholu i tučama te bludu. Osećao je veliku ljubav prema sabljama i konjima i to je bilo presudno da se opredeli za zvanje vojnika. Ratovao je čak trideset godina i u sebi je i dalje imao veliku snagu. Odlazio je u daleke zemlje gde se borio, ali niti sam nije znao zašto. Tada je osećao veliku nemoć, ali nadao se da će ratovima obezbediti svom narodu bolji i mirniji život. Celo vreme pratila ga je velika nada, a sanjao je kako će jednoga dana otići u Rusiju koja je za njega značila obećanu zemlju.
Beleška o autoru
Miloš Crnjanski bio je srpski književnik. Rodio se 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj. Porodica mu je bila siromašna, otac mu je bio notar. 1896. godine cela porodica preselila se u Temišvar gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju.
Daljnje školovanje nastavio je u Beču, a tamo ga je zadesio i Prvi svetski rat te je tada i mobilisan u redove Austrougarske vojske. Borio se u Galiciji i u Italiji.
Kada je rat završio, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom je kraće vreme radio na mestu profesora u jednoj gimnaziju takođe u Beogradu.
Bavio se i novinarstvom te književnim radom, a netom prije početka Drugog svetskog rata počeo je da radi u diplomatskoj službi kraljevine Jugoslavije. Tako je putovao u Rim, Berlin i u London.
U Londonu je živeo do 1965. godine, a nakon toga se vratio u Beograd i posvetio se književnosti. Umro je 1977. godine u Beogradu.
Njegovi prvi počeci sežu u 1907. godinu kada je u somborskom listu „Golub“ objavio svoju prvu pesmu „Sudba“. 1912. godine kao pesnik je pisao za „Bosansku vilu“. U Beogradu je radio kao urednik u časopisu „Dan“, a napisao je i manifest „Objašnjenje sumatre“. 1919. godine objavio je zbirku pesama „Lirika Itake“.
Uz pesme, pisao je i romane, eseje, putopise i drame. 1927. godine objavio je roman“Seobe“ u „Srpskom književnom glasniku“. 1929. godine roman je izašao i kao knjiga.
Nedeljnikom „Ideje“ koji je pisao 1934. i 1935. godine u Beogradu izazvao je političke i književne polemike.
Kada je bio u emigraciji, izdao je svoje najbolje knjige – „Druga knjiga Seoba“ i „Roman o Londonu“. Svoje poslednje godine života posvetio je knjizi kojom se bacio svoj celi život – „Knjizi o Mikelanđelu“.
Nema komentara:
Objavi komentar