Aleksandar Sergejevic Puskin- Cigani

Cigani“ je narativna poema Aleksandra Sergejviča Puškina, napisana 1824. godine, a objavljena 1827. godine. Ona pripada ciklusu takozvanih „južnih poema“ koje je Puškin pisao u izbeglištvu na majčinom imanju Mihajlovskom u severnoj Rusiji.

Glavna ideja ove poeme, a ujedno i njegova tema je iskušavanje granica moralnosti, ali i prilagođavanje plemića drugačijem mentalitetu ljudi.
Radnja poeme započinje kada se Aleko, plemić iz grada, pridružuje taboru Cigana koji žive potpuno drugačijim životom nego što je on navikao.

Popularni koncept koji je vladao razdobljem romantizma predstavlja ideju da ljudi koji žive udaljeni od civilizacije te u skladu s prirodom, žive jednostavnijim i skladnijim životom nego međusobno otuđeni ljudi u gradovima.

Tu ideju u poemi predstavlja ciganski tabor koji zaista živi drugačijim životom. Oni imaju drugačije zakone, a samim time i drugačija poimanja o slobodi i ljubavi.

Poema je pisana stihovima, u obliku dijaloga između tri glavna lika: Aleka, Zemfire i starog Ciganina, a kao delo je poslužila za uzor brojnim operama.

Vrsta dela: narativna poema

Veme radnje: razdoblje od dve godine

Mesto radnje: ciganski tabor, pokrajina u Moldaviji

Kratak sadržaj

Poema započinje opisom mesta zbivanja radnje. Ono se dešava u Besarabiji, jednoj pokrajini u Moldaviji. Kraj rekesmestio se ciganski logor. Radnja započinje jedne mirne večeri, dok porodice pripremaju večeru, deca pevaju i igraju.

Jedan prosedi starac leži pokraj vatre dok mu se večera hladi. On čeka svoju mladu ćerku da se vrati. Bliži se noć, a nje još nema jer je navikla na slobodu i mogućnost da odlazi gde želi i vraća se kad hoće.

Zemfira, njegova kćer, vraća se, a s njom dolazi neki mladić. Objašnjava ocu da se mladić zove Aleko i da beži od gradskih zakona, pa ga je pozvala da se njima pridruži.

Tada završava opis mesta radnje i ovog uvodnog događaja, pa od tada veći dio radnje poeme odvija se u obliku dijaloga između likova.
Starac velikodušno prihvaća mladića i iako nema nikakvo bogatstvo, nudi mu krov nad glavom i hranu na duže vreme, ako on to želi. Mladić prihvaća, a Zamfira je srećna. Odlučila je kako će mladić da bude njezin.

Ujutro ih starac probudi jer se celi tabor spremao za odlazak. Njihova selidba je slikovito prikazana; kerovi laju, magarci nose decu, mladi i stari pevaju svoje pesme. Iako među njima vlada siromaštvo, oni nisu tužni.

Za razliku od njih, Aleko je sjetan. Iako je sad slobodan i dalje ga nešto brine. Pobegao je od grada i starog života, ali srce mu je vođeno strašću i svestan je da će ta strast opet da se probudi. Zemfira ga pita žali li što je napustio svoj prošli život, ali on je uverava da želi da bude s njom jer je ona potpuna suprotnost od svega u gradu. Ljudi u gradu su sputani, nemaju slobodu i ne poznaju ljubav, a on smatra da bez ljubavi nema sreće.

Starac ga upozorava da je došao među ljude koji nisu plemićkoga roda kao on. Oni nisu navikli na raskoš, stoga, iako mu se sad sviđa sloboda i način na koji oni žive svoj život, možda taj osećaj neće zauvek da potraje. Priseća se priče o čoveku koji je isto kao Aleko odlučio da provede svoj život s Ciganima u slobodi. Beše star, ali mlad u duši, ali nije mogao da se prilagodi njihovu načinu života. Ljubav prema domovini je prevladala te je on na samrti molio da ga sahrane u njegovom rodnom mestu.

Prošle su dve godine otkako se Aleko pridružio Ciganima te objašnjava da se ništa nije promenilo. Cigani se i dalje stalno sele, a sreću pronalaze na različitim mestima koja posećuju. Aleko je već navikao i zavolio život daleko od grada, skoro ga više ništa nije podsećalo na nekadašnji život.
Jednog dana čuje Zemfiru kako peva pesmu o preljubu. Bila je to pesma o ženi koja je imala starog muža, ali ga nijevolela. Žudila je za mladim ljubavnikom. Aleko je upozorava da mu se ne sviđaju takve pesme, ali ona ne odustaje nego nastavlja da peva o mladom ljubavniku koji je voli više od celoga sveta. Priznaje Aleku da o njemu peva, da ga ne voli i da ima mladog ljubavnika.

Starac objašnjava Aleku da je to stara pesma koju ljudi pevaju za zabavu. On ju je čuo od svoje žene Mariule, koja ju je pevala dok je uspavljivala njihovu ćerku Zemfiru kraj vatre.

Jedne večeri Zemfira priznaje ocu da više ne voli Aleka i da želi da bude slobodna. Alek za to vreme bunca u snu, prvoZemfirino ime pa zatim neko drugo. Kasnije objašnjava Zemfiri da je sanjao kako je netko stao između njih dvoje te da više nikome ne veruje, pa ni njoj.

Aleko poverava starcu kako ga Zemfira više ne voli, a on ga teši da je ona još mlada i da ne može da voli iskreno; ne na isti način kao on. Ona je slobodna duha i neće da mu bude verna. Ali Aleko se s tugom priseća kako ga je nekad voljela te kako su noći provodili srećni, u razgovoru i poljupcima, a sad je sva ta njezina strast nestala.

Starac priča Aleku svoju priču: kao mladić je upoznao Mariulu i bio sretan jer mu je uzvratila osećaje. Godinu dana je trajala njegova sreća, sve dok se jednog dana pokraj njihovog nije smestio drugi ciganski tabor. Kada su nakon dva dana odlazili, Mariula je otišla s njima, a za sobom je ostavila kćer. Od toga dana starac je zamrzio žene, a nikad više nije upoznao neku sličnu njoj. Aleko ga pita zašto nije išao da se osveti zbog izdaje, zašto nije ubio nju i njezinog ljubavnika, jer tako bi on postupio. Ali starac objašnjava da je mladost slobodna kao ptica i da ljubav ne može da se sputava.

Jedne večeri, Aleko nailazi na Zemfiru i njezinog ljubavninka dok su se opraštali i dogovarali drugi susret. U besu ubija mladog ljubavnika, dok ga je Zemfira u strahu pokušavala da smiri. Suprotstavlja mu se i osuđuje ga zbog zločina, pa Aleko ubija i nju.

Sljedeća scena opisuje kako su pokopali Zemfiru i ljubavnika zajedno, a sve to se dešavalo pred Alekovim očima.

Starac mu prilazi i govori mu neka ode od njih jer oni nemaju iste zakone kao drugi ljudi. Ne kažnjavaju zločine smrću, ali Aleko je ubojica i ne žele ga među sobom. Nakon toga tabor je otišao bez Aleka.

Slijedi epilog, pričan u prvom licu. U njemu se upozorava da čak i slobodan način života poput ciganskog, ipak ne nudi slobodu od strasti i sudbine.

Likovi: Aleko, Zemfira, Starac, mladi ljubavnik

Analiza likova

Aleko – mladi plemić iz grada koji beži od života u kojem su svi sputani zakonima i ne shvataju što znači pojam slobode i ljubavi.

Upoznaje mladu Ciganku Zemfiru i pridružuje se njenom taboru. Njezin otac ga velikodušno prihvaća, a on se iskreno zaljubljuje u njegovu kćer.

Predstavljen je kao pošten i neiskvaren mladić, koji bežeći od prošlosti napokon pronalazi mir i slobodu- Čini se da mu je to dovoljno, ali ne uspeva u potpunosti da se prilagodi drugačijem načinu života, u kojem nema čvrstih zakona i pravila o onom što je pravedno i moralno.

Kao što mu je starac rekao, on želi slobodu samo za sebe, ali kad Zemfira prestane da ga voli, ne može da se pomiri s tim, pa zbog ljubomore počini zločin. Na kraju ostane bez ičega. Nigde više nije pripadao.

Zemfira – mlada Ciganka u koju se Aleko zaljubljuje. Na početku je prikazana kao da je i ona zaljubljena u njega, kao da to ljubav i za nju iskrena, kao i za Aleka.

Njezin otac opisuje je kao mladu devojku, željnu slobode i života, pa joj ne brani da to iskusi. Tako nalaže njihov način života, ali upozorava Aleka da mu upravo zato neće da bude verna.

Slična je majci, koja je isto ostavila muža zbog drugoga, kojeg je poznavala tek dva dana. Prkosna je i suprotstavlja se Aleku otvoreno mu govoreći da ga ne voli, izazivajući ga na taj način, rasplamsavajući u njemu ljubomoru te je stoga on ubija.

Starac – pošten starac koji prihvaća nepoznatog mladića Aleka. Smešta ga pod svoj krov, pruža mu utočište i priliku da iskusi novi način života, da pronađe slobodu i život koji mu odgovara. Upozorava ga na ćud svoje kćerke i objašnjava da ljubavlju i slobodom ne može da se upravlja.

Tu se vidi da je potpuna suprotnost Aleku, koji želi da rešava probleme nasiljem i osvetom.

Kad Aleko ubije njegovu kćerku, na miran način ga upozorava kako je bolje da ih napusti jer oni ne žele da žive s ubojicom.

Beleške o autoru

Aleksandar Sergejevič Puškin bio je ruski pesnik. Rođen je 6. juna 1799. godine u Moskvi. Smatra se da je bio ponajbolji pesnik i otac moderne ruske književnosti. U ranom detinjstvu prepušten je vaspitanju seljaka Nikite Kozlova i seljanke Arine R. Jakovljeve.

Aleksandar je po ocu bio potomak stare plemićke porodice, dok mu je majka bila unuka Gannibala, slavnog etiopskog kneza koji je delovao kod cara Petra Velikog. Roditelji su ga kao dete poslali na školovanje 1811. godine u licej pored Petrograda.

Dok se školovao u liceju počeo je pisati, a posle završetka škole već je bio poznat u svetu pesnika. Iako je na početku prihvatao klasicističku tradiciju, posle ju je odbacio. Počeo je pisati romantičke poeme i kretao se u društvu mnogih intelektualaca, zbog kojih je njegovo stvaralaštvo još jače.

Najpoznatija dela su mu: „Mocart i Salieri“, „Pir za vreme kuge“, „Kapetanova kći“, „Dubrovski“, „Pikova dama“, „Kavkaski zarobljenik“, „Cigani“, a životno delo mu nosi naziv romana „Evgenij Onjegin“.

Umro je 29. januara 1837. godine od posledica ranjavanja.