sveta i pojedinca izgubljenog u njegovoj hladnoći, ponajviše zbog sopstvene tragedije i boli koju je ona uzrokovala. Priča za zadaću ima prikazati upravo tugu, kao je i sama pripovetka naslovljena, samoću i hladnoću koju trpi jedinka u surovom i hladnom svetu, a to joj itekako dobro ide.
Vrsta dela: pripovetka
Vreme radnje: 19. vek
Mesto radnje: Rusija
Kratak sadržaj
U večernji suton, krupan sneg pada na kočijaša Jona Potapova i njegova konja. Jona presavijen sedi na svom sedištu, posve nepomičan, baš kao i njegov konj, koji izgleda kao kakav kolač, sa svim snegom koji je napadao na njega i njegova gospodara. Oboje su utonuli u svoje misli. Jona o nesreći koja ga je zadesila, a konj o tome kako su ga odveli s njegove njive i doveli na ovo čudovišno mesto, puno buke i zlih ljudi. Jona i konj su još jutros izašli iz staništa, a još se tamo ne vraćaju, iako se magla spustila na grad, zajedno s noći. Pojačala se gužva i svi su negdje jurili, nešto vikali.
Onda Jona čuje kako ga zaziva čovek u uniformi. Trebalo je Joni neko vreme da se pomakne s mesta, pa ga je uniforma grubo pitao spava li on u svojoj kočiji? Ali Jona zateže uzde, kao znak da ga je čuo. Čovek uđe u kočiju i naredi da ga vozi u Viboršku ulicu. Dok su se vozili, uniforma je stalno opominjao Jonu kako da vozi. Jona se u vožnji okrene prema uniformi, ni ne gledajući kamo vozi, pa pokuša da kaže nešto, ali čuje se samo šuštanje. Uniforma se prene, pa Jona pokuša ponovo, napregne grlo i uz razvučeni osmeh, jedva procedi da mu je sin umro ove nedelje. Uniforma pita od čega, ali ovaj kaže da ne zna. Dobio je vrućicu i nakon tri dana u bolnici umro. Iz sumraka se čuju povici i psovke na Joninu vožnju, pa je morao da vrati pažnju na cestu. Uniforma mu kaže da jače potera konja, a kad se Jona opet okrenuo da završi svoju priču, vidi da je čovek zaklopio oči i da nije raspoložen za slušanje.
Jona je doveo čoveka u Viboršku ulicu, okrenuo se kod krčme i ponovo postao nepomičan. Sneg je opet počeo da prekriva Jonu i njegova konja. Onda trojica mladića, prelazeći trotoar, zazovu kočijaša. Dva su bila visoka i mršava, a treći grbav i nizak. Zatraže da ih vozi za dva groša, budući da su trojica. To je Joni bilo malo za vožnju, ali njemu trenutno nije bilo stalo do cene. Bilo mu je važno da ima mušteriju.
Mladići su se uspeli na kočiju, usput psujući i gurajući se. Samo su dvojica mogla da sednu, pa su rešili da će ovaj grbavi da stoji, jer on je najmanji. Naredio je Joni da potera konja. Grbavi je uvredio kočijaševu kapu, ali je Jona u njima vidio samo vesele momke, koliko god oni nepristojni i grubi bili. Momci na sedištu su se međusobno hvalisali nekim prošlim pijanstvima i ženama, a grbavi je prigovarao sporu vožnju, iako su vozili na prometnim cestama punim ljudi. Jona se samo smeškao tim, po njemu, veselim ljudima. Osećao je kako mu grbavko diše za vratom, pa čeka pauzu u razgovoru mladića da bi se okrenuo i promrmljao da mu je sin umro. Grbavko odvrati da ćemo svi jednog dana da umremo, a onda mu opet naredi da brže potera konja. Drugari mu poruče nek udari malo kočijaša po šiji, pa će onda ubrzati. Jona kao da ni ne oseti udarce, samo se smeška. Grbavi ga pita da li je oženjen, a Jona kaže da mu je žena crna zemlja. Opet krene pričati o sinu. Kaže da mu je smrt došla na vrata kuće, ali da je umesto njega, odvela njegova sina. Počne da priča kako je sin umro, ali onda grbavi promrmlja da su napokon stigli. Da dva groša kočijašu i ovi odu.
Jona opet ostane sam. Okruže ga snijeg i mir, a s njima opet navre bol i neizmerna tuga. Rastvarala mu je grudi, pa je Jona pregledavao preko gomila ljudi, u nadi da će bar jedan da sedne u njegovu kočiju. Ljudi prolaze pred njega i ne primećuju njegovu golemu i beskrajnu tugu. Jona se nadao da će se među tim ljudima neći barem jedan čovke koji će hteti da ga sasluša, pa da podeli svoju bol s nekim, umesto da je tako drži u sebi. Činilo mu se da, kada bi se raspuknuo, celi svet bi poplavila tuga koju nosi u sebi. Jona tada opazi pokućara, pa pokuša s njime da porazgovara. Pita ga koliko je sati, a ovaj mu odgovori da je deset, pa ga potera s tog mesta. Jona se odveze dalje i opet nepomično sedne, preda se tuzi, ali brzo oseti da to više ne može da izdrži, pa potera konja u štalu.
Nakon pola sata Jona je sedeo kraj velike peći. Na njoj i svuda oko nje ležali su ljudi i hrkali. Bilo je zagušljivo i sparno, a Jona zažali što se tako rano vratio. Pomisli da mu je tako teško jer nije ispunio svoj dužnost, nije dovoljno zaradio za hranu ni sebi ni konju. Pimeti mladića kako u polusnu pruža ruku i dohvaća vodu. Upita da li je žedan, a mladić odgovori dabome da jest. Jona pokuša da njemu ispriča za umrlog sina, ali se mladić samo pokrije preko glave i nastavi da spava. Jona uzdahne i počeše se po glavi. Imao je strašnu potrebu da podeli svoju nesreću s nekim, kao što je ovaj mladić bio žedan vode. Jona nije uspeo da popriča ni sa kime otkako mu je sin umro, jer je hteo da pametno porazgovara o tome. Hteo je da ispriča sve ispočetka i po redu: kako se sin razboleo, kako se mučio, što je govorio na samrti, pa želi da opiše odlazak u bolnicu po telo i sahranu, želi da popriča i o kćerki koja mu je ostala… Želi da ga slušaoc do kraja posluša, s njim suoseća, uzdiše i zaplače ako treba.
Jona pomisli da bi trebao da obiđe konja. Obukao se i otišao u konjušnicu. Razmišaljao je o zobi za konja i senu koje je sada konj morao da jede, razmišljao je o sinu, ali mu je to bilo previše bolno i neizdrživo teško. Želio je samo da priča i podeli svoj teret s nekim. Pogleda konja kako grica seno i kaže mu da je i to dobro kad nisu našli zob. Potuži se konju da je već star i da bi njegov sin sada trebao da vozi kočiju namesto njega. Malo zastane, a onda kobilici kaže kako više nema njegovog sina Kuzme Jonića. Ispriča kako ga je smrt zgrabila, pa kako bi kobila bolje razumela, poredi tu smrt sa smrti ždrebeta kojeg bi kobila mogla da ima. Pita je zar to ne bi bilo žalosno, da je imala ždrebe koje je uginulo? Kobila ga je slušala grickajući seno, a Jona joj je pričao što mu je bilo na duši.
Likovi: Jona, uniformirani čovek, tri momka, momak u prenoćištu, kobila
Analiza likova
Jona – glavni i jedini relevantni lik ove pripovetke. On je simbol za čoveka koji u svojoj tuzi i samoći traži toplo srce drugog čoveka da se pred njime zagreje i ne uspeva mu. Jona je pretrpio obiteljsku tragediju, smrt sina i sve što želi je nekoga kome će moći da ispriča sve o tome. Ovaj lik predstavlja univerzalnu potrebu čoveka da smanji svoj duševni teret jadajući se drugome, tražeći utehu iz suosećanja. Jona u strancima pokušava da pronađe sugovornika i prijatelja, pa trpi sve uvrede i ostale neugodnosti, samo da bi ostvario barem nagoveštaj toga.
Tuga u Joninom srcu je tolika da on misli da bi ga mogla prepoloviti. Dokle god se ne predaje mislima i sećanju, on uspeva da tu tugu drži pod kontrolom. Ali, čini se da često zapada u stanje u kojem stoji nepomičan, u kojem razmišlja i čeka. Tuga tada raste, buja i hoće da sama izleti van.
Kao da se sama sudbina urotila protiv Jone. On je svestan da ne postoji mesto gde može da pobegne od tuge, pa želi da je se reši uz pomoć drugog čoveka. Čovek nije stvoren da bude sam i da sam mora da preboli sve svoje nedaće. Stoga je prirodna potreba da se traži suosećanje u drugim ljudima. Na žalost, jedino biće koje je Jonu saslušalo je njegova kobila. Jona je veoma brinuo za nju i osećao se krivim što ne može da joj kupi bolju hranu od sena. To prikazuje da je Jona dobar čovek. Sve što je želeo bio je normalan životni tok – najpre da se on brine o porodici, a onda da se njegova deca brinu o njemu. Na žalost, smrt je prvo došla po njegova sina, a onda njega napravila mučenika.
Beleška o autoru
Anton Pavlovič Čehov jedan je od najznačajnijih ruskih dramatičara. Smatra se začetnikom psihološkog realizma u drami, ali i književnosti. Pisao je i kratke humoreske o otuđenim ljudima koje je društvena realnost izobličila. Fabule njegovih dela jednostavne su i bez velikih junaka i velikih zbivanja. Pisao je drame od komičnih jednočinki, a kasnije i od više činova. Čehov je uvelike uticao na razvoj moderne dramske književnosti.
Čehov je rođen 1860. u Taganrogu u Rusiji, kao treće od šestero dece. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Već je tada počeo da se zanima za pozorište i književnost. U gimnaziji je počeo da uređuje školske novine i objavljuje svoje radove.
Nakon očevog bankrota, Čehovljeva porodica preselila se u Moskvu, ali on je ostao u rodnom gradu. Tada je napisao svoju prvu dramu „Bez oca“. Na žalost, ona je izgubljeni i ni do danas nije pronađena. Nakon srednje škole i Čehov je otišao u Moskvu i upisao Medicinski fakultet. Nastavio je da objavljuje članke u studentskim časopisima, ali anonimno ili pod pseudonimom.
Za vreme studija napisao je dramu „Platonov“, izdanu tek 1923. godine, dakle više od dvadeset godina nakon Čehovljeve smrti. Čehov nije diplomirao medicinu, pa nije stekao titulu doktora, ali je svejedno radio kao kotarski doktor. Radio je u Čikinu i tada objavio zbirku priča „Melpomenine priče“. Tada je Čehov prvi put obolio od tuberkuloze. Napisao je dramu „Na glavnoj cesti“ i počeo da objavljuje tekstove u novinama.
1890. Čehov kreće na putovanja. Najpre je proputovao kroz Sibir, a onda krenuo na plovidbu Tihim i Indijskimokeanom. Sledeće godine zaputio se u zapadnu Evropu. Izdao je tada novele „Dvoboj“ i „Žena sa sela“.
Kada je izbila kolera 1892. Čehov je besplatno lečio i najsiromašnije seljake i sam se boreći s glađu. Tada je objavio priče „Moja žena“, „Skakavica“ i druge te dramu „Jubilej“. Nakon što mu se i samom pogoršalo zdravlje, otišao je u Italiju i Francusku, objavivši djela „Student“, „Na ladanju“ i druge. Opet je obolio od tuberkuloze od koje se najprelečio u Francuskoj. Tada je objavio nekoliko drama, među kojima je i poznata „Ujka Vanja“. Tuberkulozu je nastavio da lečio na Jalti. Njegova dela su već bila toliko obilna, da su sabrana činila 11 tomova.
1903. izdao je poslednja dela, među kojima je i njegov „Višnjik“. Kazališta su tada počela da izvode njegove drame, iako su bila niskobudžetna i uglavnom za radničku klasu, ali unatoč tome, bivaju zabranjena.
Do tada se Čehovu zdravlje značajno pogoršalo. Otišao je u Njemačku na lečenje i tamo umro 1904. godine.
Nema komentara:
Objavi komentar