Sarl Bodler-Albatros

Albatros“ je jedna od poznatijih pesama iz zbirke „Cveće zla“ Šarla Bodlera. Pesma je inspirisana stvarnim događajem kojem je pesnik svedočio dok je bio na putovanju za Indiju 1841. godine. Bio je prisutan na brodu dok su mornari uhvatili i mučili jednog albatrosa. Bodler je u toj životinji vidio sebe, identifikovao se s tim mučenjem koje ga je podsetilo na emocionalne torture koju su mu priuštili njegovi roditelji, posebice majka, od koje je uvek tražio zaštitu, ali mu ju je ona retko kad pružala, verovatno pod zabranom svog muža. Bodler je pokušao da spasi pticu od svojih mučitelja, a onda se zainteresovao za tu veličanstvenu životinju. Albatros je najveća ptica koja može da leti, s rasponom krila od preko dva i po metra. Zbog svoje snage i veličine, albatros može da leti ususret vetru čak i za vreme velikih oluja, što se vredo divljenja. Albatros je za pesnika u ovoj pesmi simbol mučenika, stanje koje on itekako dobro poznaje. Sve ovo iskazano je i u samoj pesmi – od opisa događaja mučenja, do poređenja albatrosa i njegove muke s mukom pesnika.

Prva strofa ulazi u središte vanjske problematike. Prikazan je lov na albatrosa, što mornari rade iz dokolice i zabave. Već od drugog stiha pesnik opisuje albatrosa;

„… silne morske ptice
na putu nemarne, tihe pratilice“

Albatros je prikazan oprečno – i kao silan i kao tih. Sve to čini ga veličanstvenim i dostojanstvenim. U ovoj strofi ne vidimo mnogo stilskih figura, osim lepih epiteta i metafore „tihe pratilice“ koja opisuje albatrosov nagon da sledi lađe. Primećujemo jednu personifikaciju „ljuti vrtlozi“. Vrtlozima su epitetom „ljuti“ dane ljudske osobine.

U drugoj strofi nastavlja se opis torture albatrosa, pa se ove slike vežu motive početka prve strofe. Odjednom albatros više nije veličanstvena ptica, već posramljena. Vidimo kontrast između slobodnog albatrosa i sputanog, a sve u jednom stihu „Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni…“. Nekadašnji „kraljevi azura“ kontrasno su prikazani kao „nevešti“, „sputani“, a u sledećem stihu i „skunjeni“. Njihova „bela i ogromna krila“ odjednom su „vesla“ s kojima nezgrapno mašu. Veličanstvena krila, to moćno oruđe albatrosa, odjedom je postalo njihovo ruglo koje ih sputava da se otisnu u nebesa. Ta antiteza naglašava se već na početku treće strofe: „Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan…“. Ova slika izaziva tugu, što je jasna i jaka emocija koju je pesnik htio da izazove kako bi potakla suosećanje, baš kao i stih „krilati se putnik bori s okovima“.

Albatros je personificiran kada ga je pesnik nazvao putnikom. Ujedno je motiv putnika simbol slobode albatrosa i velike širine mesta koje poseti za života. Ostatak strofe prikazuje ljudsku zlobu i zavidnost. Mornari muče albatrosa dimom iz lule, a onda se rugaju njegovom pokušaju bekstva. Tužna je i mučna to slika koja mnogo govori o ljudskoj zlobnoj prirodi.

poslednjoj strofi pesnik iznosi ideju pesme. Prikazi mučenja bili su sredstvom kojim je pesnik poredio svoj mučenički život s mukom albatrosa, a time i sebe sa tom pticom. Albatrosa naziva „knezom oblaka“. Ovaj motiv ujedno je i personifikacija i metafora. Njome pesnik veliča pticu, ali donekle i sebe, jer kaže „Tom knezu oblaka i pesnik je sličan“. Metaforom „on se s burom druži“ i „munjom poji oči“, pesnik govori o prirodi albatrosa, ali i sopstvenom životu. Oboje rade veličanstvene stvari, karakteristične samo njima. Vredni su divljenja, ali pak, on je, kao i albatros „na tlu sputan i zemlji nevičan“. Ni pesnik nije dobar u zemljaskim stvarima, njega takođe sputavaju okovi ljudi, baš kao i albatrosa. Ove prekrasne slike, simbolički predočene, najlepši su i najpoetskiji izrazi u celoj pesmi. Poslednji stih „divovska mu krila smetaju da kroči“ metafora su za sve pesnikove karakteristike koje bi trebali da budu najvrednije odlike, ali na zemlji ipak ispadaju mane. Ono zbog čega albatros uspeva da doseže najveće visine, na zemlji mu donosi smrt.

Pesma je napisana u četiri strofe, sve redom katreni, uglavnom sa stihovima dvanaestercima. Zbog toga je pesma ritmična i skladna, čemu pogoduje i obgrljena rima.

Beleške o autoru

Šarl Bodler (1821. – 1867.) bio je prvi pisac evropske moderne lirike, francuski kritičar i pesnik. Njegov rodni grad je Pariz, a potiče iz aristokratske porodice. Njegova porodica nije imala previše razumevanja za njegovu preosetljivost u detinjstvu niti za sklonost ka umetnosti.

Bio je jako vezan za majku u koju se razočarao kada se ona nakon smrti njegovog oca ponovo udala za drugog čoveka. Njegov očuh, plemić iz aristokratskih krugova, nikada nije previše mario za njega. Nije imao osećaja za Šarla koji je preveliku senzibilnost nasledio od pokojnog oca.

Šarl je ubrzo odlučio da napusti porodicu i otuđi se od nje. Smatrao je takve odnose lažnim i licemernim. Pravi život i njegovu bit Šarl je tada upoznao u predgrađima Pariza. No, upoznao je stranu poroka, uživao je u alkoholu, narkoticima i ženama sumnjivog morala.

Iako je vodio pravi boemski život, Bodler nije zaboravio na umetnost. Proučavao je Vagnerovu muziku i pesme Edgara Alana Poa.

Napisao je mnoge kritike, i to one književne, likovne i muzičke, što nam govori o njegovoj svestranosti i nadarenosti. Napisao je velik broj pesma u prozi, a bio je i odličan prevodilac Poovih pesama. No, njegov rad i njegova nadarenost nisu bili priznati.

Pošto se nije mogao prikloniti lažnom moralu i licemerju biva napadnut kao pesnik i kao čovek te pozvan na sud zbog svog dela „Cvetovi zla“. Naime, lirika koju je pisao petnaest godina bila je zabranjena te je iz nje morao izbaciti neprimerene stihove.

Za u to vreme skandalozno ponašanje doveo je do vrhunca vezom s mulatkinjom Džin Duval koju je proglasio svojom muzom i koja mu je bila inspiracija za mnoga napisana dela.

Umire u 46. godini sam i bolestan, umoran od potrage za životnim ciljem i ispunjenjem. Nije dočekao priznanje njegova dela „Cvetovi zla“. Osim dela „Cvetovi zla“, napisao je još kritike i eseje „Estetički kurioziteti“ i „Romantična umetnost“.